Pile punjeno arsenikom

NE računajući ubistva izvršena u hajdučiji, ubistva su se najčešće događala u okviru porodice i najbliže ubicine okoline, i po tome se Srbija 19. veka nije razlikovala mnogo od one u kojoj danas živimo.

Žrtve žena-ubica su u više od 90 odsto slučajeva, njihovi muževi, a zatim ljubavnici, deca i drugi bliski srodnici. U periodu kojim se ovde bavimo žene ubijaju muževe sekirom, na spavanju, kao što je i danas slučaj, osim u urbanizovanim sredinama, gde sekira nije deo kućnog inventara.

Arhetipski je primer Marije Paunović iz Petke, koja je „rđavo živela sa mužem Milanom, poglavito stoga što nije s njim imala poroda. Taj njihov rđav život pokazivao se i u tome što je Milan češće tukao Mariju“. Jedne večeri, posle uobičajenih batina, Milan je zaspao, a Marija, „ne mogući da zaspi, ostala je sama sa radom u ruci. Tom prilikom, kako sama veli, začne joj se misao o tome: da Milana ubije. Ta je misao bila toliko njome ovladala, da joj san nikako nije dolazio. I, pošto je Milan već bio zaspao, ona se digne, pa dohvati sikiru, koja je bila u sobi, naoštrena toga dana radi sečenja drva te njome udari Milana nekoliko puta po glavi“. Marija je osuđena na smrt, ali je potom pomilovana.

Drugi način kome žene pribegavaju je trovanje: Sinđelija Nikolić iz Zvizdara dala je mužu za večeru pečeno pile u koje je stavila arsenik. Osuđena je na smrt i 8. decembra 1901. „u jedan čas po podne pogubljena je na licu izvršenog zločina“.

Najzad, žene za ubistvo muža mogu da angažuju druge muškarce, najčešće one s kojima su u ljubavnim odnosima, ali ponekad i ljude s reputacijom plaćenih ubica, za novac. Jevgenija Ilić, popadija iz Prokuplja, platila je svome sluzi i jednom lebaru da joj iz zasede ubiju muža kad bude obilazio parohiju, a ona je sakrila pištolj bez koga pop nikada nije išao na put, tako da je u zasedu upao nenaoružan. Streljana je u novembru 1898.

Naravno, ubistva u porodici vrše i muškarci. Pavle Jovanović, krojač iz Ivanjice, već u prvoj godini braka, uz pomoć majke, udavio je svoju ženu na spavanju, jer, kaže: „Još od prvih dana postala mi je odvratna. Prvo što nije bila nevina, a posle nije ni bila za muža, jer nije bila sposobna za obljubu. Iz usta joj je zaudaralo, a za kućevni posao nije bila, niti je što znala. S majkom se nije slagala, pa sam je i zbog toga mrzeo.“ Ipak, muškarci češće ubijaju očeve, uglavnom radi nasledstva. Milan Kojić iz Dublja kod Ćuprije platio je komšiji da mu ubije oca, ne bi li tako došao do imanja. I on i plaćeni ubica su pomilovani.

Pred sam kraj 19. veka dolazi do izrazitog, trostrukog pada broja ubistava u Srbiji, od 955 u 1895. do 324 u 1900. godini.

Do izmena Krivičnog zakonika od 13. maja 1902, opasna krađa se kažnjavala smrću. U 1900. godini izrečene su najmanje tri smrtne kazne za opasnu krađu, ali su svi osuđeni pomilovani. Koliko smo uspeli da ustanovimo, poslednja takva smrtna kazna izvršena je 4. juna 1898. godine.

Tada je streljan Mita Vitez, zvani Šteta, rodom iz Žablja u Vojvodini, 37 godina star, neženjen, pismen. Po zanimanju kelner, povremeno je radio kao sluga, ali je život uglavnom proveo kao skitnica i profesionalni kradljivac. Dugo je operisao u Beogradu i okolini, a osuđivan je više puta. Beogradski varoški sud ga je 1887. godine osudio na smrt zbog jedne proste i više opasnih krađa. Tada je pomilovan na dvadesetogodišnju robiju, s koje je otpušten posle osam godina.

Ponovo je uhapšen zbog jedne velike provale i obijanja kase u Smederevskoj Palanci, na šta ga je navela njegova tamošnja ljubavnica, koja je Mitu „uvukla u svoje ljubavne mreže i tako ga stegla da će se poslednji put osvestiti tek - na Karaburmi“. Suđeno mu je u Beogradu i ponovo je osuđen na smrt. Nije streljan na Karaburmi nego u Palanci, gde je delo izvršeno.

Smanjenje broja izrečenih i izvršenih smrtnih kazni u Srbiji krajem 19. veka u očiglednoj je vezi s opadanjem kriminaliteta. A to opadanje kriminaliteta ima se u velikoj meri pripisati modernizaciji kriminalne policije, kako tehničkoj tako i kadrovskoj. Ovo naročito važi za beogradsku policiju, koja se „otpočinje popunjavati školovanim ljudima koji, po nekim ranijim zabludama, nisu nikako bili ’podesni’ za policiju“.

Na čelo njenog krivičnog odeljenja dolazi Dušan Đ. Alimpić, čovek velikih sposobnosti i potpune posvećenosti svom pozivu. Uvode se, prvi put, evidencije prestupnika i savremeni postupci za njihovu identifikaciju, poput fotografije i bertiljonaža. Novi metodi rada polako prodiru i u provinciju, u koju stručni beogradski policajci putuju da pomognu u rešavanju složenijih krivičnih dela, ali i da prosvećuju lokalne snage reda.

Koliko je smrtnih kazni izrečeno i izvršeno u Srbiji od 1869. do 1888. godine verovatno nećemo nikada znati. Iako je prva zvanična statistika Kraljevine - Državopis Srbije - počela da izlazi još 1868. godine, ona je tek u osamnaestoj knjizi, objavljenoj 1890, donela podatke o krivičnim i građanskim suđenjima. Podaci su potpuno obrađeni samo za 1887. godinu, a grubog poređenja radi, prikazani su i neki podaci za 1881. i 1883, na osnovu internih izveštaja Ministarstva pravde, tada dostupnih redaktorima Državopisa. I redaktori su bili svesni koliko je ograničena korist od njihovog truda, pa su naglasili: „Sudska statistika danas je u Srbiji vrlo primitivne prirode.“

(Nastaviće se)