Iliji glava na ramenima

UPOTREBA organa osuđenih na smrt, predstavlja zamršen etički problem u pravu i medicini, s kojim se danas nose lekari i pravnici u celom svetu. Kina je stalna meta boraca za ljudska prava jer u toj zemlji preko 90 odsto transplantovanih organa potiče od leševa pogubljenih osuđenika. U SAD se vode polemike o pravu osuđenika na smrt da daju ili zaveštaju organe članovima porodice ili drugim licima, ali i o pravu osuđenika da pre pogubljenja prime tuđi organ ako za to postoje medicinske indikacije i donator dobrovoljac.

Utoliko je zanimljivije što je prva dokumentovana transplantacija organa uzetog od osuđenika na smrt izvedena upravo u Srbiji, 1926. godine. Donator je bio izvesni Ilija Krajan iz Zlota, koji je po narudžbi ubio komšiju, s tim da kao nagradu od žrtvinog brata dobije jednu njivu. Zaječarski prvostepeni sud osudio ga je na smrt, presudu su potvrdile apelacija i kasacija, kralj je odbio da ga pomiluje, pa je Ilija 12. maja 1926. predat policiji, tj. sreskom načelniku zaječarskom Miloradu Mihajloviću, radi izvršenja smrtne kazne.

Umesto da osuđenog sprovede svom kolegi, načelniku Boljevačkog sreza, da bude streljan u zlotskom ataru, Mihajlović je otezao, pravdajući se da nema slobodnih žandara za sprovod. Tako je Ilija presedeo dodatnih deset dana u Zaječaru, na belom hlebu, primajući posete radoznalih Zaječaraca, a jednog dana mu je branilac u ćeliju doveo šefa Hirurškog odeljenja zaječarske Državne bolnice, doktora Petra Vasiljeviča Kolesnikova.

Kolesnikov je predložio Iliji da mu operacijom odstrani jedan testis, nagoveštavajući da bi mu ta žrtva za nauku mogla doneti pomilovanje od smrtne kazne. Ilija je pristao. Kolesnikov je od okružnog načelnika zatražio dozvolu za operaciju, pa kada je odbijen, obratio se ministrima pravde i narodnog zdravlja, ali od njih nije dobio nikakav odgovor. Ilija se zatim, po uputstvu Kolesnikova, prijavio apsandžiji za lekarsku pomoć, pa je komisijski pregledan (jedan član komisije je bio Kolesnikov) i upućen u zaječarsku bolnicu s dijagnozom uklještene kile. U bolnici je operisan 23. maja 1926, ali mu nije odstranjena navodno uklještena kila nego jedan testis.

Kolesnikovu je Ilijin testis bio potreban radi presađivanja, po metodi ondašnjeg francuskog hirurga ruskog porekla, Sergeja Voronova. Voronov je stekao svetsku slavu operacijom kojom je tkivo majmunskog testisa implantirao u skrotume muškaraca, što je trebalo da dovede do regeneracije svih bioloških funkcija. Početni uspesi ove tehnike, izazvali su ogromnu potražnju, uglavnom starijih muškaraca (a kasnije, kada je Voronov počeo da pacijentkinjama presađuje majmunske jajnike, i žena). Na hiljade pacijenata se podvrglo operaciji, a Voronov je na Francuskoj rivijeri osnovao farmu šimpanzi. Iako je ubrzo izašla iz mode, Voronovljeva metoda je 1927. godine bila na vrhuncu popularnosti.

Primalac Ilijinog testisa bio je Kolesnikovljev kolega, ruski lekar, izbeglica. Operacija je uspela. Sreski načelnik Mihajlović je istoga dana odlučio da odloži izvršenje smrtne kazne i o tome je izvestio Ministarstvo. Stvar je procurila u javnost i izazvala u osnovi pozitivne reakcije. Opšte je mišljenje bilo da su u ovom događaju svi akteri na dobitku: Ilija je sačuvao glavu, stari lekar se podmladio, a Kolesnikov stekao slavu "jugoslovenskog Voronova".

Zbog javnog mnjenja, Ministarstvo pravde je 5. juna naredilo da se izvršenje smrtne kazne obustavi do daljeg, a 15. juna je kralj potpisao ukaz o pomilovanju Ilije Krajana, koji je upućen u Niški kazneni zavod da izdrži dvadesetogodišnju robiju u teškom okovu. Najgore je u celoj aferi prošao sreski načelnik Mihajlović, koji je otpušten iz državne službe i protiv koga je poveden disciplinski postupak zbog otezanja s izvršenjem smrtne kazne. Taj postupak obustavljen je u maju 1927, jer se disciplinski sud oglasio nenadležnim, s obzirom na to da je Mihajlović odlukom ministra otpušten, pa više nije bio državni službenik.

Još jedan hirurg koji se bavio podmlađivanjem po metodu Voronova bio je Slavko Uzelac, vlasnik sanatorijuma u Dunavskoj ulici u Novom Sadu. On je, uz asistenciju doktora Kolesnikova, izvršio prvu kadaveričnu transplantaciju organa osuđenog na smrt. U Novom Sadu je 1929. godine streljan vojnik Miftar Jusufović. On je držao stražu na Petrovaradinu jedne večeri kada su oficiri s gospođama dolazili na uskršnju zabavu i, verovatno u panici, ubio je dva srpska i jednog ruskog oficira.

Streljanju, u šancu blizu železničke stanice, prisustvovalo je 3.000 Novosađana. Odmah posle pogubljenja "jedan lekar je izvadio žlezde streljanog osuđenika, stavio ih u jedan sud pun soli i automobilom preneo u Novi Sad". Tamo, u sanatorijumu doktora Uzelca, žlezde su uspešno "prikalemljene" jednom starom nosaču s Dunava.

Kolesnikov i Uzelac su 1936. godine jednom anonimnom starijem Beograđaninu presadili testis mladog radnika Rade Marića, kome je isplaćena naknada od 4.000 dinara. Ovaj događaj prouzrokovao je dug i zamršen sudski postupak, a njegove moralne implikacije su podrobno razmatrane u javnosti.

Januara 1937. Okružni sud u Novom Sadu otvorio je glavni pretres u krivičnom postupku protiv Uzelca i Kolesnikova, po optužnici za delo telesne povrede iz čl. 179 KZ, a oslobađajuća presuda doneta je tek u septembru 1940.

(Nastaviće se)