Sektor druga Šarabe!

SMRTNU kaznu su izvršavali vojnici, odnosno pripadnici Ozne (u zavisnosti od toga koji je sud izrekao prvostepenu presudu), a o pogubljenju nije ostajao pisani trag u vidu zapisnika. Od 1946. godine u ovu oblast se unosi nešto više reda, a ona se konačno uređuje Zakonom o izvršenju kazni od 29. septembra 1948. koji smrtne kazne stavlja u nadležnost organa unutrašnjih poslova. Time je potvrđena praksa, započeta još krajem 1946. da sve smrtne presude (i one vojnih sudova) izvršava civilna policija. Smrtnu kaznu streljanjem je izvršavao „po pravilu, jedan čovek puškom ili pištoljem“.

Obični ljudi su pre rata bili navikli da u novinama čitaju podrobnosti o izricanju i izvršenju smrtnih kazni, o držanju osuđenika, njegovoj porodici i porodici žrtve i svakojakim drugim, naročito pikantnim, pojedinostima. Sada je, međutim, sve u vezi s izvršenjem smrtne kazne postalo nedostupno javnosti i tretirano maltene kao državna tajna.

Posleratna pogubljenja nisu podlegala nikakvoj kontroli. Ona su bila u isključivoj nadležnosti policije, čiji su pripadnici sačinjavali tročlanu komisiju, a zapisničar i lekar su takođe bili policijski službenici. Ponekad je kao „član komisije“ figurirao sam egzekutor.

Na primer, 6. jula 1950. u Zrenjaninu, verovatno u podrumu ili kancelariji zatvora, pogubljen je Sava Manojlov, osuđen zbog ubistva milicionera koji je došao da ga privede jer nije predao žito za otkup. „Komisiju“ su činili lekar, zapisničar i „poručnik Narodne milicije, kao izvršilac kazne“. Prema zapisniku, „osuđeni je streljan iz vatrenog oružja na taj način što je pogođen jednim metkom u potiljak glave od kojeg metka je smrt bila momentalna“. Sud i sudije s izvršenjem nisu imali ništa i nisu mu mogli prisustvovati. Jedino je državni tužilac imao pravo da bude obavešten o mestu i vremenu izvršenja smrtne kazne.

Posao dželata imali su da vrše pripadnici Narodne milicije, osnovane zakonom od 12. decembra 1946. u okviru koje je, kao posebna služba, postojala sudska straža, iz koje su regrutovani dželati. Teorijski, svaki milicioner je mogao biti određen za streljački vod ili za rad na vešanju osuđenika. U praksi se, međutim, gledalo da ove zadatke dobiju iskusniji milicioneri.

U početku, naročito ako je trebalo pogubiti ratnog zločinca, tražilo se da egzekutori, po mogućnosti, budu članovi Partije. U Novom Sadu je specijalista za vešanje bio izvesni Maričić, vanpartijac, ali kada je trebalo obesiti generala Sombatheljija, komandir sudske straže je pozvao stražara Paju Jockova, tridesetogodišnjeg paora rodom iz Rumenke, koji je 1944. prišao partizanima i bio član KP. Saopštio je Paji da će mu biti poveren taj „odgovorni zadatak“ i uputio ga da se o tehnici vešanja posavetuje s Maričićem.

Paja je posle, po sopstvenom kazivanju, izvršio više od sto smrtnih kazni širom Vojvodine, a penzionisan je 1960. godine, s teškim psihičkim oštećenjima. Kao penzioner je opsesivno obilazio mesta na kojima je vršio egzekucije, a umro je 1970. godine.

Oko 1948. godine svi beogradski sudovi su slali osuđenike na smrt „Odeljenju Narodne milicije - drugu Šarabi“. Osuđeni nemački oficiri, s bivšim vojnim zapovednikom Srbije Dankelmanom na čelu, poslati su drugu Šarabi 20. decembra 1947. uz propratno pismo predsednika suda Milonje Stijovića: „Upućujemo vam na izvršenje kazne smrti streljanjem i vešanjem (slede imena osuđenih). Kaznu smrti izvršite streljanjem nad licima pod 1-6/, a osuđenog pod 7/ obesite. Kazne izvršite a zapisnike o izvršenju za svakog osuđenog dostavite ovom sudu“. Na dnu propratnog pisma dopisano je rukom: „Primio sedam (7) lica. 20.DžII.47. Šaraba Lazar“.

Od 1959. godine jedini zakonski način izvršenja smrtne kazne bilo je streljanje. Izvršenje je prvo (do 1968) bilo u nadležnosti policije (uz diskretno učešće sudske vlasti), a kasnije okružnih sudova. Dostupni zapisnici o izvršenju svedoče da postojeća uputstva nisu uvek poštovana i, uopšte, pružaju sumornu sliku. Streljalo se, po pravilu, izvan grada u kome je sedište nadležnog okružnog suda, najčešće u kakvom šumarku, ponekad na groblju, ili strelištu, ili policijskom poligonu. U Beogradu se ponekad streljalo u podrumu Centralnog zatvora u Bačvanskoj ulici.

Predsednik okružnog suda je određivao vreme i mesto izvršenja, kao i dalji postupak s lešom. Leševi su obično zakopavani na licu mesta, a grobovi zaravnjivani i ostavljani bez ikakvog obeležja. Kasnije su sve češće zakopavani na mesnom groblju, opet bez obeležja. Rodbina je često tražila da joj se preda leš osuđenog, ali se takvim zahtevima nije izlazilo u susret. Najviše bi im se reklo gde je grob.

U martu 1973. godine sarajevski Okružni sud je izvršio smrtne kazne nad trojicom ustaških terorista, po presudi Vojnog suda u Sarajevu. Iz zapisnika se vidi da je osuđenicima „blagovremeno“ saopšteno da će se i kada će se smrtne kazne izvršiti i rečeno im da mogu tražiti odlaganje od 24 sata, što oni nisu iskoristili.

Komisija je u ponoć počela da preuzima osuđenike, jednog po jednog, iz zatvora Vojnog suda, da utvrđuje njihov identitet i predaje ih komandiru milicije, koji ih je, u pratnji komisije, sprovodio do skladišta milicije u Rakovici. Posle pogubljenja prvog, vratili su se u grad po drugog, a zatim trećeg. Prilikom utvrđivanja identiteta, svaki osuđenik je „odgovarao jasno i nije pružao otpor“. Tokom transporta do gubilišta sva trojica su „ćutala i nisu pružala otpor“, samo je jedan „po izlasku iz automobila tiho jecao“.

(Nastaviće se)