Tuga mojih roditelja

VERUJEM da uspešno vodim slobodan život. Želim da i vi to osetite, bez obzira na sva iskušenja i prepreke. Pre nego što počnemo naše zajedničko putovanje, molim vas da razmislite o životnim ograničenjima koja su vam drugi nametnuli jer ste im to dopustili. Zatim pomislite kako bi bilo da ta ograničenja ne postoje. Kakav biste život vodili kada bi u njemu sve bilo moguće?

Tako piše Nik Vujičić, čovek rođen bez ruku i nogu, zagovornik teorije motivacije i direktor neprofitne organizacije „Živeti bez udova“.

Bilo mi je potrebno dosta vremena da shvatim da moj invaliditet ima i svojih prednosti. Moja majka je imala dvadeset pet godina kad je zatrudnela, a ja sam joj bio prvo dete. Bila je profesionalna babica i radila kao pedijatrijska sestra u jednom porodilištu, gde je zbrinula stotine porodilja i prihvatila bezbroj novorođenih beba. Znala je kako treba da se ponaša u trudnoći, pazila na ishranu, izbegavala lekove, nije pila alkoholna pića, nije uzela čak ni aspirin, niti neki analgetik. Odlazila je kod najboljih lekara i svi su je uveravali da se trudnoća odvija kako treba.

Ipak je često pomišljala da nešto može i da se iskomplikuje. Kad joj se približio termin porođaja, saopštila je i mom ocu svoje bojazni, rekavši: „Nadam se da će s bebom biti sve u redu“.

U toku trudnoće je dva puta išla na pregled ultrazvukom i nije utvrđeno ništa neobično. Mojim roditeljima je saopšteno da će dobiti sina, ali im niko nije kazao da taj sin neće imati udove. Na dan mog rođenja, 4. decembra 1982, majci nisu odmah dali da me vidi, a prvo pitanje koje je postavila doktoru bilo je: „Da li je s bebom sve u redu?“ Zavladala je tišina. Kako su sekunde prolazile a njoj nisu donosili dete da ga vidi, sve je jače osećala da nešto nije u redu. Umesto da me predaju majci u ruke, pozvali su pedijatra i izmakli se u ugao sobe, gde su me pregledali i došaptavali se između sebe. Ona je u tom času začula zdrav dečji plač i odahnula s olakšanjem. Ali mome ocu, koji je u toku porođaja spazio da nemam jednu ruku, pripala je muka i izveli su ga iz prostorije.

Doktori i medicinske sestre bili su toliko zgranuti kada su me videli da su me brzo povili.

Međutim, moja majka je prisustvovala brojnim porođajima, pa nisu mogli da je zavaraju. Videla je izraze zgranutosti na licima cele medicinske ekipe i znala da je sa bebom nešto naopako.

„Šta je? Šta je to s mojom bebom?“, upitala ih je.

Njen lekar u prvom trenutku nije ništa odgovorio, ali pošto je navaljivala, najzad je promrsio stručni medicinski izraz:

„Phocamelia“, rekao je.

Pošto je bila medicinski obrazovana, moja majka je znala da taj izraz znači da je dete rođeno s nepravilno formiranim udovima, ili sasvim bez njih. Nije mogla da prihvati tu istinu.

U međuvremenu je moj izbezumljeni otac stajao u hodniku i pitao se da li je zaista video ono što mu se učinilo da jeste.

Kad je lekar izašao iz sobe i prišao mu, odmah je povikao:

„Zar moj sin zaista nema jednu ruku?“

„Zapravo“, odgovorio je pedijatar što je mogao obzirnije, „on nema ni ruke ni noge“.

Ocu je pozlilo od šoka i jada.

Sedeo je u hodniku, sasvim zanemeo, nesposoban da izusti ijednu reč, sve dok se nisu uključili njegovi odbrambeni mehanizmi. Potrčao je da vest saopšti majci pre nego što me ugleda, ali je, na svoju žalost, video da ona plače u postelji.

Osoblje joj je već bilo objasnilo situaciju. Ponudili su joj da me donesu da bi me uzela u naručje, ali je ona to odbila i kazala im da me iznesu iz sobe.

Medicinske sestre su plakale. Babica je jecala. Naravno, i ja sam plakao. Na kraju su me, onako zamotanog, položili kraj nje, a moja majka nije mogla da poveruje da njeno dete nema udove.

„Nosite ga!“ povikala je. „Ne želim da ga vidim, niti da ga dodirnem!“

Umesto da slave moje rođenje, moji roditelji i cela parohija bili su u žalosti. „Ako je Bog tako pun ljubavi, zašto dozvoljava da se događaju ovakve stvari?“, pitali su se svi.

Bio sam prvenac svojim roditeljima. Mada bi u svakoj porodici to bila prava prilika za okupljanje i slavlje, mojoj majci niko nije poslao čak ni cveće povodom mog rođenja. To je veoma pogodilo i produbilo njen očaj.

Vrlo žalosna, očiju punih suza, upitala je mog oca: „Zar ne zaslužujem ni cveće?“

„Žao mi je“, rekao je tata. „Naravno da zaslužuješ cveće“.

Otišao je do bolničke cvećare i ubrzo se vratio sa buketom.

Nisam znao ništa od svega toga otprilike do svoje trinaeste godine, kada sam počeo da ispitujem roditelje o okolnostima svog rođenja i njihovim prvim reakcijama na moj nedostatak udova. Tog dana sam loše prošao u školi i kada sam sve ispričao mami, ona je zaplakala zajedno sa mnom. Kazao sam joj da mi je dosta života bez ruku i nogu. Kroz suze mi je rekla da su ona i moj otac shvatili da je Bog imao poseban plan kad me je takvog stvorio i da ću ga jednog dana i ja spoznati. Nastavio sam da ih zapitkujem, nekad samo jedno, a ponekad i oboje.

To je delimično bila posledica moje prirodne radoznalosti, a donekle i ishod radoznalih zapitkivanja drugova iz razreda.

(Nastaviće se)