Vanzemaljac u kolicima

U POČETKU sam se malo plašio roditeljskih odgovora, a kada sam shvatio koliko im je teško da pričaju, nisam hteo previše da navaljujem. U prvim razgovorima moji roditelji su se ponašali veoma zaštitnički i oprezno. Kako sam rastao i sve više navaljivao s pitanjima, otkrivali su mi sve više detalja o svojim prvim osećanjima i strahovima, jer su shvatili da mogu to da podnesem.

Mogu da kažem da mi je bilo teško da prihvatim činjenicu da majka nije htela da me uzme u naručje neposredno posle rođenja, mada je i to blag izraz za ono što sam tada osetio. Bio sam već ionako dovoljno nesiguran u sebe, a kad sam čuo da ni rođena majka nije htela da me uzme u ruke, to je bilo... Pomislite kako biste se vi osećali.

Bio sam veoma povređen i osećao se odbačeno, ali sam se onda setio svega što su roditelji posle toga učinili za mene. Bezbroj puta su mi dokazali svoju ljubav. U to doba sam već bio dovoljno odrastao da mogu da zamislim kako je bilo majci u času mog rođenja. Osim njene intuicije, u toku trudnoće nije bilo nikakvih nagoveštaja da nešto nije u redu. Bila je zgranuta i preplašena. Kako bih se ja ponašao na mestu mojih roditelja? Nisam siguran da bih se s tim izborio tako uspešno kao oni. To sam im i rekao, a oni su mi, postepeno, saopštavali sve više detalja.

Drago mi je što smo sačekali s tim razgovorima sve dok nisam u dubini srca bio potpuno siguran da me oni vole. Nastavili smo da pričamo o našim osećanjima i strahovima i shvatio sam da je mojim roditeljima vera omogućila da shvate da sam rođen da poslužim nekom Božjem cilju.

Bio sam vrlo odlučno i veselo dete. Učitelji, roditelji druge dece i potpuno nepoznati ljudi često su govorili da ih moje ponašanje inspiriše. Ja sam, sa svoje strane, shvatio ovo: ma kolika da su moja iskušenja, postoje ljudi koji posrću pod još težim teretom.

Moji roditelji su rođeni u velikoj srpskoj hrišćanskoj porodici, u nekadašnjoj Jugoslaviji. Pojedini članovi moje šire porodice su u mladosti postepeno emigrirali u Australiju, sklanjajući se od komunističkih progona. Moji baka i deda pripadali su apostolskoj crkvi isusovaca, koja je svojim vernicima branila nošenje oružja. Komunisti su ih zbog toga diskriminisali i proganjali. Morali su da održavaju službe u tajnosti.

Moji roditelji su se upoznali u crkvi u Melburnu. Duška, moja mama, pohađala je tada drugu godinu škole za medicinske sestre pri Kraljevskoj dečjoj bolnici u gradu Viktorija. Moj tata Boris radio je kao knjigovođa i administrativni službenik. Kasnije je, pored redovnog posla, postao i pastor naše parohije. Kada sam imao sedam godina moji roditelji su ozbiljno razmatrali mogućnost da se presele u SAD, gde su protetika i medicina bile znatno naprednije, što bi mi olakšalo borbu sa invalidnošću.

Moj stric, Bata Vujičić, imao je preduzeće za građevinske radove i trgovinu nekretninama u Agura Hilsu, 35 kilometara od Los Anđelesa. On je uvek govorio mome ocu da će ga rado zaposliti u svom preduzeću ako bude uspeo da dobije radnu vizu.

Nažalost, naše preseljenje u Kaliforniju nije uspelo, i to iz nekoliko razloga. Kad smo otišli iz Australije, već sam krenuo u šesti razred. Moja nova škola u Agura Hilsu imala je veliki broj đaka. Uvek sam bio odličan đak, ali mi je bilo vrlo teško da prihvatim promenu.

Posle tri meseca boravka kod strica Bate moji roditelji su zaključili da naše preseljenje u SAD nije bilo najuspešnije. Ja sam se mučio da savladam školsko gradivo, roditelji su imali muke da reše problem mog zdravstvenog osiguranja, a troškovi života u Kaliforniji su za nas bili previsoki. Advokat je mojim roditeljima objasnio da moja invalidnost predstavlja prepreku za dobijanje te dozvole boravka, jer postoji opravdana sumnja da oni neće moći da plate sve troškove moje medicinske nege, kao ni ostale troškove u vezi sa rešavanjem mog zdravstvenog problema.

S obzirom na sve te prepreke, moji roditelji su odlučili da se, posle četiri meseca provedena u SAD, vratimo u Brizbejn.

Pronašli su kuću u istoj slepoj ulici u kojoj smo i ranije stanovali, a mi smo se vratili u iste škole i u naše staro društvo.

Tata je držao časove obuke za rad na kompjuteru i kurseve uspešnog rukovođenja na tehničkom fakultetu na kom je i ranije predavao, a majka se potpuno posvetila deci, pre svega, meni.

Priznajem da dugo nisam verovao da imam bilo kakvog uticaja na svoju sudbinu i nisam znao šta će mi život doneti.

Pokušavao sam da shvatim kakav bi mogao biti moj doprinos i pitao se kojom stazom da krenem. Dok sam odrastao bio sam ubeđen da ne može biti nikave koristi od mog osakaćenog tela. Doduše, nisam nikada morao da ustajem od stola da bih oprao ruke i nikada nisam saznao koliko boli ubodeni prst, ali mi te male prednosti nisu donele veliku utehu.

Moji brat i sestra i naši šašavi mali rođaci nisu mi nikada dozvolili da sažaljevam sebe. Nisu me mazili, niti su mi popuštali.

Prihvatili su me takvog kakav sam i pomogli mi da očvrsnem.

„Vidite li to dete u invalidskim kolicima? To je vanzemaljac“, vikali su moji rođaci kad bismo se našli u šoping centru i pritom pokazivali prstom na mene. Svi bismo se histerično smejali na reakcije nepoznatih ljudi, koji nisu znali da su ta deca koja pokazuju na invalidnog druga zapravo njegovi najbolji saveznici..

(Nastaviće se)