Čuda samo u snovima

ŠTO sam bivao stariji, sve sam više shvatao da je veliki blagoslov biti toliko voljen. Ako ste ponekad usamljeni, treba da znate da ste i vi voljeni i da vas je Bog stvorio iz ljubavi. To znači da nikada niste zaista sami. Božja ljubav prema vama nije ničim uslovljena. On vas ne voli zbog toga što... On vas voli uvek.

Setite se toga kad vas obuzme osećaj samoće i očajanja. Shvatite da su to samo prolazna osećanja. Nisu stvarna, ali je Božja ljubav prema vama stvarna, jer vas je on i stvorio da bi vam to dokazao.

Važno je da uvek u srcu nosite njegovu ljubav, jer ćete se ponekad osećati ranjivo. Moja brojna porodica nije uvek bila kraj mene, spremna da me štiti. Kad sam jednom krenuo u školu, nisam mogao pobeći od činjenice da sam drugačiji od ostale dece. Tata me je uverio da Bog ne greši, ali se ipak ponekad nisam mogao osloboditi osećanja da sam izuzetak od tog pravila.

„Zašto mi nisi mogao podariti bar jednu ruku?“, pitao sam Boga. „Zamisli šta bih sve mogao da uradim kad bih imao jednu ruku!

Dugo sam mislio da bi mi život bio prava pesma ako bih imao neko „normalnije“ telo. Nisam shvatao da ne moram da budem normalan - dovoljno je da budem ja, dete svevišnjeg Oca, i da sledim njegov plan. U početku nisam bio spreman da se suočim sa činjenicom da moj stvarni problem nije moje telo, već ograničenja koja sam sebi postavio i skučena vizija mog budućeg života.

Kao dečak proveo sam mnoge noći moleći Boga da mi da ruke i noge. Zaspao bih plačući i sanjao o buđenju i čudesnom ostvarenju tog sna. Naravno, to se nije desilo. Pošto nisam prihvatao samog sebe, kad sam narednog dana otišao u školu, shvatio sam da ni drugi ne mogu lako da me prihvate.

U doba pre puberteta bio sam, kao i mnoga druga deca, veoma ranjiv i nastojao da shvatim gde spadam, ko sam i šta nosi budućnost. Oni koji su me vređali često nisu želeli da budu svirepi - bili su samo tipična bezočna dečurlija.

„Zašto nemaš ruke i noge?“, često bi me pitali.

Želeo sam da se uklopim u svoju sredinu, baš kao i ostala deca iz mog razreda. Imao sam srećnih dana kada sam mogao da utičem na njih svojom pronicljivošću i spremnošću da se šegačim na svoj račun, vozajući se u kolicima po igralištu. U najtežim trenucima krio sam se iza žive ograde ili u praznim učionicama, nastojeći da izbegnem izrugivanje. Problem je delimično bio i u tome što sam do tada veći deo vremena provodio sa odraslima i starijim rođacima, a ne sa decom mojih godina. Delovao sam starije i razmišljao sam ozbiljnije od vršnjaka, što bi me ponekad dovelo do mračnog raspoloženja.

Nikada neću naći devojku koja bi me volela. Nemam ni ruke kojima bih je zagrlio. Ako nekada budem imao decu, neću moći da ih držim u naručju. Kakav bih posao mogao da obavljam? Ko bi mene zaposlio? Za obavljanje uobičajenih poslova morali bi da angažuju još jednu osobu da mi pomaže. Ko bi zaposlio dva radnika umesto jednog?

Moji problemi su uglavnom bili fizičke prirode, ali bio sam i emocionalno ranjiv. U mladim danima prošao sam kroz period teških depresija. Zatim sam, na sopstveno čuđenje i radost, otkako sam ušao u pubertet, postepeno bio prihvaćen: prvo sam prihvatio sebe, a onda su to učinili i drugi.

Svi prolaze kroz periode u kojima im se čini da su isključeni iz zajednice, otuđeni, i da ih niko ne voli. Svi smo ponekad nesigurni. Većina dece plaši se da će im se rugati zbog prevelikog nosa ili preterano kovrdžave kose. Odrasli strahuju da neće moći da plate račune, ili da neće moći da žive onako kako se od njih očekuje.

Svakako ćete spoznati trenutke straha i sumnje u sebe. To nam se svima događa. Prirodno je ponekad biti tužan, to je deo ljudske prirode. Takvo osećanje je opasno samo ako dozvolite da vas guše negativne misli, umesto da ih prosto „sperete“ sa sebe.

Ako verujete da ste blagosloveni - ako ste talentovani, puni znanja i ljubavi - a sve to možete podeliti s drugima - prihvatićete sebe, čak i ako ti vaši darovi nisu mnogo uočljivi. Ako krenete tim putem, pridružiće vam se i drugi i slediće vas.

Moji novi drugovi iz razreda često su pomišljali da sam mentalno nesposoban isto koliko i fizički. Zbog toga su me izbegavali sve dok ne bih smogao snage da im se obratim u trpezariji ili hodniku. Što sam to češće činio, sve više su prihvatali činjenicu da nisam vanzemaljac.

Bog ponekad od vas očekuje da prihvatite težak teret i da ga ponesete na svojim plećima. Možete imati razne želje.

Možete sanjariti. Možete se nadati. No, morate i postupati u skladu s tim željama, snovima i nadama. Morate gledati u budućnost i postati to što želite da budete. Ja sam želeo da deca iz škole shvate da sam u duši sličan njima, ali sam morao da izađem iz svoje bezbedne zone da bih to postigao. Kada sam, konačno, dopro do njih, bio sam neočekivano lepo nagrađen.

Vremenom sam, počev od razgovora sa drugovima iz razreda o tome kako je teško snalaziti se u svetu stvorenom za ljude s rukama i nogama, stigao do prvih poziva da govorim na studentskim skupovima, pred crkvenom omladinom i u drugim organizacijama mladih. Govorio sam o jednoj značajnoj istini, najbitnijoj za ljudski život: ako imate neki talenat, veštinu, znanje ili sposobnost da nešto uradite, a pritom vam to angažovanje donosi zadovoljstvo, put do sreće vodi preko tih darova.

(Nastaviće se)