Glas malog Denijela

KADA sam napunio petnaest godina okrenuo sam se Bogu, moleći ga za oproštaj i usmerenje u životu. Molio sam ga da mi osvetli stazu i ukaže na pravi cilj. Kada sam četiri godine posle toga kršten, počeo sam da prenosim drugima svoju veru i shvatio da sam pronašao pravi poziv. Moja karijera govornika i jevanđeliste pretvorila se u ulogu Božjeg poslanika, a pre nekoliko godina dogodilo se nešto što je učvrstilo moju veru i potvrdilo da sam napravio pravi izbor životnog puta.

Te nedelje, kad sam se uvezao u jednu kalifornijsku crkvu s namerom da održim govor, ništa nije izgledalo drugačije nego obično. Za razliku od većine mojih dotadašnjih obraćanja javnosti, koja su se događala u najudaljenijim krajevima sveta, tog dana sam bio prilično blizu kuće.

Kada sam se u invalidskim kolicima uvezao u crkvu, hor je zapevao uvodnu pesmu i započela je služba Božja. Smestio sam se na klupu u prvom redu, ispred svih okupljenih vernika, i počeo u sebi da ponavljam govor koji sam nameravao da održim. Bilo je to moje prvo obraćanje vernicima iz Avenije Not koji me nisu poznavali, pa me je začudilo kad sam začuo da me neko doziva: "Nik! Nik!", nadvikujući pritom pevače.

Glas mi nije bio poznat a nisam čak ni bio siguran da je uzvik glasio: "Nik!" Kad sam se osvrnuo, ugledao sam jednog postarijeg gospodina kako mi maše.

"Nik! Ovde sam!", ponovo je viknuo.

Pošto je privukao moju pažnju pokazao mi je mlađeg čoveka koji je stajao kraj njega u prepunoj crkvi i držao dete u naručju. U crkvi je bilo toliko naroda da pri prvom pogledu nisam mogao da vidim ništa, osim svetlih dečjih očiju, čuperka blistave smeđe kose i širokog osmeha.

Čovek koji ga je držao podigao je dečaka uvis, da bih ga bolje video. Kad sam ga ponovo osmotrio, zapljusnuo me je talas takvih osećanja da bi mi kolena (da sam ih imao), svakako, zaklecala.

Taj dečak svetlih očiju bio je sličan meni. Nije imao ruke. Nije imao ni noge. Imao je čak i malo levo stopalo slično mome. Imao je samo devetnaest meseci i izgledao isto kao ja u tom uzrastu. Kasnije sam saznao da se dečak zove Denijel Martinez, a njegovi roditelji Kris i Peti.

Prvo sam osetio da saosećam s njim i njegovom porodicom. Onda su razna mučna sećanja počela da se obrušavaju na mene kao bombe, setio sam se svega što sam osećao u tom uzrastu, i shvatio da i on svakako prolazi kroz iste muke.

Taj susret je bio tako podsticajan da sam pozvao Denijela i njegove roditelje da se popnu na pozornicu. Okupljeni vernici su ćutali dok je Denijelov otac, stojeći kraj mene, podizao dete uvis.

Kada su nas ljudi videli zajedno, mladića i dete sa sličnim problemom kako se osmehuju jedan na drugog, začuli su se jecaji i šmrktanje u redovima oko nas. Ne plačem baš često, ali pošto su svima oko nas lile suze i ja sam zajecao.

Imao sam dvadeset četiri godine kad sam upoznao Denijela. Kad me je, kasnije tog dana, njegova majka Peti zagrlila, kazala je da oseća da je zakoračila u budućnost i da grli svog odraslog sina.

"Ne možeš ni da zamisliš kako mi je, toliko sam molila Boga da mi pošalje znak da nije zaboravio mene ni mog sina", rekla mi je. "Ti si pravo čudo. Zapravo, ti si naše čudo".

Denijel je na mene delovao poput dinamo-mašine i mogao je da mi pruži mnogo više nego ja njemu jer je bio pun energije i radosti, što je za mene bila još jedna, sasvim neočekivana, nagrada.

Najveću nagradu dobijate onda kada se prepustite. To znači da nastojite da poboljšate život drugim ljudima, da postanete deo nečega što je veće od vas i da budete različiti, i to na pozitivan način. Ne morate da postanete Majka Tereza da biste uspeli u tome. Čak i jedan "invalidni momak" može da da svoj doprinos.

Znam neke ljude koji imaju savršena tela, a pri tom nisu spoznali ni polovinu sreće koju ja osećam. Dok putujem po svetu, viđam više radosti u udžericama u Mumbaju ili u afričkim sirotištima nego u bogatim naseljima iza neprobojnih kapija i zdanjima vrednim više miliona.

Kao dečak sam često zamišljao da bih, ako bi mi Bog podario ruke i noge, ostatak života proveo srećan. To mi nije delovalo sebično jer je sasvim uobičajeno da ljudi imaju udove. Najzad sam, ipak, otkrio da mogu biti srećan i bez njih.

Denijel mi je pomogao da se u to uverim. Iskustvo koje mi je omogućilo da doprem do njega i njegove porodice podsetilo me je na razlog mog postojanja.

Kasnije, kada smo viđali Denijela, moji roditelji su se prisećali svojih nekadašnjih strepnji i straha da ću se udaviti u kadi: kada sam bio nešto stariji tata me je povremeno lagano spuštao u kadu, pokazujući mi da lako mogu da plutam na površini. Vremenom sam postajao sve odvažniji i spremniji za avanturu i shvatio da mogu da plutam na vodi sve dok zadržavam vazduh u plućima. Čak sam naučio i da svoje malo stopalo koristim kao propeler i krećem se kroz vodu. Pošto su moji roditelji bili veoma uplašeni kad god bih se našao u vodi, možete zamisliti koliko su se obradovali kada su shvatili da sam postao spretan plivač, koji rado uskače u svaku vodu koju ugleda.

Pošto smo sve to ispričali Denijelovoj porodici, obradovali smo se kada smo, nešto kasnije, saznali da je jedna od prvih rečenica koju je dečak izgovorio bila: "Da plivam, kao Nik!" Denijel danas, takođe, dobro pliva. Ne mogu vam opisati koliko me to raduje. Činjenica da mu je moje iskustvo koristilo daje i mom životu veći smisao. Sama Denijelova želja da "pliva kao Nik" bila bi dovoljna da poverujem da moj život, i pored svih muka, ima neki smisao.

(Nastaviće se)