Blagoslov moje majke

MOJA vera u sposobnost nade da nadjača svaki bol posebno se učvrstila posle moje posete Kini 2008. godine. Video sam Veliki zid i divio mu se. Međutim, najupečatljiviji utisak ostavio je na mene sjaj u očima jedne mlade Kineskinje. Ona je, zajedno s drugom decom, učestvovala u sjajnoj plesnoj predstavi, koja je bila na nivou programa olimpijskih igara. Njen pobedonosni izraz odmah mi je privukao pažnju i nisam mogao da odvratim pogled, dok je vrtela žonglerske tanjire nad glavom i delovala tako srećno da me je to ganulo do suza.

Ta devojčica, kao i sva deca koja su izvodila program, spadala je među četiri hiljade siročića koji su u snažnom zemljotresu, nekoliko meseci ranije, izgubili roditelje. Vodič i ja posetili smo to sirotište i doneli im pomoć, a mene su zamolili da se obratim deci i ohrabrim ih. Na putu do sirotišta veoma me je pogodila šteta koju je cela oblast pretrpela, kao i ljudske patnje prouzrokovane zemljotresom. Uz prizor takvog razaranja odjednom sam se zapitao da li ću biti u stanju da kažem siročićima nešto prikladno. Kao da se zemlja odjednom otvorila i progutala sve što sam voleo i znao. Nikad nisam doživeo tako strašno iskustvo. Šta bih uopšte mogao da im kažem? Doneli smo im tople zimske kapute i drugu odeću, ali kako sam mogao da im ulijem nadu?

Kad sam stigao u sirotište bio sam dirnut i zbunjen. Deca su me, sva redom, grlila. Nisam znao njihov jezik ali to i nije bilo važno. I pored teških okolnosti, ta deca su zračila. Nisam morao da tražim reči utehe za njih. Nije bilo potrebno da ih inspirišem. Umesto toga, deca su inspirisala mene odvažnim duhom koji su tog dana pokazala u predstavi. Izgubila su roditelje, domove i sve što su imala, ali im je na licima, ipak, lebdeo izraz radosti. Kazao sam im da se divim njihovoj hrabrosti i pozvao ih da se okrenu budućnosti, da smelo požele bolji život i da, svom snagom volje, slede svoje snove.

Širom sveta mnogi ljudi su tugovali zbog zemljotresa koji je 2009. godine pogodio Haiti. No, i pored svih tragedija koje je izazvao taj zemljotres, teške okolnosti učinile su da se na delu pokažu najbolje ljudske osobine, a preživeli nisu hteli da se predaju jadu, bez obzira na nevolje koje su ih zadesile.

Verovalo se da je Merin sin, Emanuel, poginuo i ostao zatrpan pod jednom srušenom zgradom. Taj mladi krojač, star dvadeset jednu godinu, nalazio se u trenutku zemljotresa s majkom u njenom stanu. Ona je uspela da pobegne napolje, ali nigde nije videla sina, a zgrada im se pretvorila u gomilu ruševina.

Nekoliko narednih dana Meri je, tražeći sina, lutala kroz opšti haos i ruševine. Na mestu nesreće nije bilo lako probiti se između građevinskih mašina, ali je u jednom trenutku začula Emanuela kako je doziva.

"Shvatila sam da možemo da ga spasemo", kazala je reporterima. Tada niko nije mogao da joj pomogne da ga izvuče, ali, kada se pojavila međunarodna grupa spasilaca, pronašla je među njima nekoliko iskusnih inženjera. Ubedila ih je da joj je sin još živ. Uz pomoć dobre opreme, kopali su na tom mestu sve dok nisu ugledali Emanuelovu ruku. Nastavili su da kopaju dok nisu ugledali i rame, a onda su ga dohvatili i izvukli. Bio je živ zakopan pod ruševinama punih deset dana. Teško je dehidrirao, bio je sav prekriven prašinom i izgladneo, ali je preživeo.

Ponekad vam u životu preostaje samo verovanje da je sve moguće, i tada se obično dešavaju čuda. Merin primer pokazuje da, i kada zavlada haos, čovek ne sme da se prepusti očajanju. Treba umesto toga pomisliti da će se Bog nekako postarati za vas. Takva vera naterala je Meri da se pokrene i učini nešto. To je dovelo na mesto na kome je čula glas svog sina.

Vrlo je teško razmišljati pozitivno kad vam je životni teret nesnosno težak. Kada sam dovoljno odrastao da shvatim kakva me sve iskušenja čekaju, često sam padao u očaj i nisam verovao da me, na ovom svetu, očekuje nešto dobro. Sećanje na najmučnije doba mog detinjstva prilično mi je nejasno.

Moja nesigurnost i sumnja u sebe poticali su najviše od činjenice da nemam ruke i noge. Ne znam šta vas brine, ali meni je pomoglo to što sam uvek bio pun nade. Evo primera kako je to, u mom slučaju, izgledalo.

Bio sam sasvim mali kada su lekari preporučili mojim roditeljima da me ubace u grupu dece koju su tretirali kao "invalidnu". Neka deca u toj grupi nisu imala udove, druga su patila od cistične fibroze, a treća su bila ozbiljno mentalno poremećena. Moji roditelji su voleli drugu decu sa specijalnim potrebama i saosećali sa njima, ali su smatrali da nijedno dete ne treba ograničiti na samo jednu grupu drugova za igru.

Bili su ubeđeni da treba da vodim slobodan život i nastojali da ostvare taj san.

Moja blagoslovena majka je u tom ranom periodu mog detinjstva, donela vrlo važnu odluku. "Nikolase, treba da se igraš s normalnom decom, jer si i ti sasvim normalan. Možda ti nedostaju neki delovi tela, ali to je sve", rekla je ona i time odredila moju budućnost. Nije želela da pomislim da sam manje normalan od drugih, niti da me ograničava na bilo kakav drugi način.

Pošto nemam ruke i noge, sasvim dobro razumem ljude koji slušaju šta drugi govore o njima, a zatim, makar i nesvesno, nameću sebi razna ograničenja. Bilo je trenutaka kad sam i ja bio premoren ili na ivici nerava, i izjavljivao da je učenje ili odlazak lekaru preveliki napor za mene, ali mi roditelji nisu dopuštali da se krijem iza takvih izgovora.

(Nastaviće se)