Kako sam pobedio očaj

JEDNOG popodneva zamolio sam majku da me stavi u kadu da se brčkam. Zamolio sam je i da pri izlasku zatvori vrata kupatila. Potopio sam se u vodu preko ušiju. U tišini sam se prepustio teškim mislima i skovao precizan plan.

Ako Bog ne želi da mi olakša bol i ako život za mene nema nikakvog smisla... ako sam došao na svet samo zato da bih iskusio samoću i odbacivanje... ako sam svima na teretu i nemam nikakve budućnosti... treba odmah sve to da okončam.

Kao što sam pomenuo, kad sam opisivao kako sam naučio da plivam, ležao sam u kadi na leđima i nastojao da zadržim vazduh u plućima. Međutim, u ovoj prilici sam, zapravo, nastojao da odmerim koliko dugo mogu da zadržim vazduh pre nego što potonem. Da li da držim dah sve dok mogu? Da li da duboko udahnem, ili samo napola? Da li da ispustim vazduh iz pluća i potonem? Najzad sam se prevrnuo na stomak i uronio lice u vodu. Instinktivno sam zadržao dah.

Pluća su mi jaka, pa sam dosta dugo plutao, ili mi se tako učinilo. Kad sam ispustio sav vazduh iz pluća, opet sam se prevrnuo na leđa. Ipak ne mogu to da učinim. Ali, crne misli su me i dalje mučile: želim da okončam sve ovo, želim da nestanem. Izduvao sam veći deo vazduha iz pluća i opet spustio lice u vodu. Znao sam da mogu da zadržim dah barem deset sekundi, pa sam počeo da odbrojavam 10, 9, 8, 7, 6, 5, 4, 3...

Dok sam brojao, pred očima mi se ukazala slika mame i tate kako stoje kraj mog groba i plaču. Video sam i svog sedmogodišnjeg brata Arona kako plače pored njih. Svi su jecali, govorili da je to njihova greška i da je trebalo više da učine za mene. Nisam mogao da podnesem misao da će oni, sve do kraja života, misliti da su odgovorni za moju smrt.

Bio sam sebičan. Ponovo sam se okrenuo na leđa i duboko udahnuo vazduh. Ipak, nisam mogao to da uradim. Nisam mogao da ostavim porodicu opterećenu takvim osećanjem krivice. Moj jad je i dalje bio neizdrživ. Te večeri sam, u našoj spavaćoj sobi, kazao Aronu: „Planiram da se ubijem kad napunim dvadeset jednu godinu.“

Pomislio sam da ću nekako pregurati srednju školu, a možda i završiti fakultet, ali ništa dalje od toga nisam mogao ni da zamislim. Nisam verovao da ću ikada naći posao i oženiti se, kao što planiraju svi ostali. Koja bi se devojka uopšte udala za mene? Činilo mi se da je starost od dvadeset jedne godine pravi čas za kraj mog životnog puta. Uostalom, u uzrastu u kome sam tad bio, činilo mi se da do tada imam još dosta vremena. „Kazaću tati šta si rekao“, odgovorio je moj mali brat. Rekao sam mu da ne priča nikome i sklopio oči s namerom da zaspim. Sledeće čega se sećam je da sam osetio da se krevet ugnuo od očeve težine kad je seo pored mene.

„Kakva je pa sad ta priča da želiš da se ubiješ?“, upitao me je. Pričao mi je srdačnim i ubedljivim tonom o svemu dobrom što me čeka. Pritom mi je lagano provlačio prste kroz kosu. Uvek sam to voleo. „Svi ćemo biti tu da ti se nađemo“, ubeđivao me je. „Sve će biti dobro. Obećavam ti da ćemo uvek biti kraj tebe. Biće ti dobro, sine“.

Nežan dodir i pogled pun ljubavi ponekad su sasvim dovoljni da se smiri uzbuđeno dete i olakša patnja zabrinutoj dečjoj duši. Tatina ubeđivanja da će sve biti dobro su mi, u tom času, bila dovoljna. Otac je ubedljivim tonom i nežnim dodirom pokušao da dopre do mene. Svaki dečak želi da veruje ocu, a te noći mi je tata obećao podršku na koju sam mogao da računam. Nema ničega ubedljivijeg za dete od očevih reči. Moj otac je bio rečit i izdašan u uveravanjima i umeo je da nam svima iskaže ljubav i pruži podršku. Tada nisam shvatao šta na kraju može biti dobro za mene, ali, ako mi je tata to kazao, bio sam spreman da mu poverujem.

Posle tog razgovora čvrsto sam zaspao. Imao sam, doduše, i posle toga nekih mučnih dana i noći. Ipak sam verovao roditeljima i gajio nadu mnogo pre nego što sam konačno razradio viziju svog budućeg života. Bilo je i dužih perioda sumnje i straha, ali je taj trenutak verovatno bio najniža tačka očaja do koje sam ikada pao. I danas imam neke loše momente, kao i svi drugi, ali više nikada posle tog dana nisam razmišljao o samoubistvu. Kad se setim tog časa i razmislim o životu koji sam kasnije vodio, mogu samo da zahvalim Bogu što me je izvukao iz očajanja.

Posle raznih govora koje sam održao u dvadeset četiri zemlje, posle mnogo objavljenih DVD-a i spotova na „Jutjubu“ dobio sam i mnogo blagoslovenih poruka podrške. Pomislite koliko bih radosti propustio da sam u uzrastu od deset godina oduzeo sebi život. Propustio bih mnoge izuzetne prilike da sa drugima podelim svoje iskustvo, kao i sve ono što sam u međuvremenu naučio od preko 120.000 osoba kojima sam se obratio u Indiji, 18.000 slušalaca kojima sam govorio u areni za koridu u Kolumbiji i 9.000 lica koja sam okupio posle nevremena u Ukrajini.

Ja predstavljam samo mali primer Božje milosti. Pomislite na razne prave junake, poput Majke Tereze, Mahatme Gandija ili prečasnog Martina Lutera Kinga, pa ćete shvatiti da ima mnogo onih koji su u stanju da se nose sa svakakvim nedaćama - zatvorom, nasiljem, čak i pretnjama smrću - i da se pritom i dalje drže svog sna, koji je važniji od svega.

(Nastaviće se)