Jahač sa prve strane!

KADA sam 2008. godine bio na Havajima, sreo sam surferku svetskog glasa, Betani Hamilton. Možda se sećate da je ona, 2003. godine, u napadu ajkule izgubila levu ruku. Tada je imala samo trinaest godina. Pre toga je već bila poznata jahačica na talasima, ali kada se posle nesreće vratila sportu i pri tom zahvaljivala Bogu na njegovoj dobroti, međunarodna javnost počela je da se divi njenom nesalomivom duhu i zapanjujućoj veri. Danas ona, kao i ja, putuje po svetu i nastoji da inspiriše ljude i prenese im svoju veru.

Jednom je Betani izjavila: "Želim da prenesem ljudima svoju veru u Boga i svima objasnim da ih Tvorac voli, kao i da je pazio na mene tog dana. U protivnom, ne bih bila živa, jer sam tog prepodneva izgubila sedamdeset procenata krvi".

Sve do našeg susreta nisam znao šta se, zapravo, desilo tog dana i nisam shvatao koliko je ta neverovatna devojčica bila blizu smrti. Ispričala mi je da se u ambulantnim kolima molila za vreme vožnje koja je trajala četrdeset pet minuta, a bolničar joj je usput šaputao na uvo reči utehe: "Bog te neće napustiti, ni zaboraviti".

Kad su, najzad, stigli u bolnicu i pripremili sve za operaciju, ispostavilo se da su sve sale zauzete. Betani je ubrzo izgubila svest. Međutim, jedan pacijent je odustao od operacije kolena na koju su ga upravo poveli, pa je slobodan hirurg mogao da operiše Betani. Šta mislite ko je bio taj pacijent?

Njen otac. To je baš čudno, zar ne? Hirurg je već bio spreman za operaciju pa se brzo dao na posao. Ta operacija joj je spasla život.

Pošto je bila sportistkinja i snažna devojčica, a pri tom se ponašala veoma pozitivno, Betani se oporavila mnogo brže nego što su lekari očekivali. Samo tri nedelje posle napada ajkule već je jedrila na dasci.

U toku moje posete Havajima Betani mi je kazala da je vera u Boga navela da zaključi da je njen gubitak ruke deo šireg Božjeg plana. Umesto da se sažaljeva, ona je prihvatila tu činjenicu i nastavila život. Na narednom svetskom takmičenju za najbolju surferku našla se na trećem mestu, mada je imala samo jednu ruku.

"Bog mi je konačno odgovorio na molitve i iskoristio me. On kroz mene govori svim ljudima koji slušaju moju priču", izjavila je. "Ljudi mi često kažu da su se preko mene približili Bogu, da su počeli da veruju u njega, da sam im ulila nadu i navela ih da prevaziđu teškoće. Hvalim Boga kad god to čujem, mada nisam ja ta koja to čini za njih - to je sve Božje delo. Zahvalna sam mu što me je učinio delom svog plana.

Betani me je toliko inspirisala da sam rešio da probam nešto što sam oduvek želeo. Da li bi mogla da me nauči da jašem na talasima? Na moje čuđenje, odmah je ponudila da me odvede na plažu Vaikiki.

Bio sam očaran mišlju da ću učiti taj sport na plaži na kojoj su razni havajski kraljevi i kraljice prvi put jahali na talasima. Bio sam i prilično nervozan. Betani je trčkarala kraj mene i upoznala me sa velikim surferskim zvezdama, Tonijem Monicom i Lensom Hukanoom, koji su obećali da će nam se pridružiti u vodi. Nisam mogao poželeti bolje vodiče od mojih drugara surfera. Počeli su da me obučavaju, pridržavajući me na dasci postavljenoj na travnjak.

Zatim su se smenjivali pored mene na dasci na vodi, davali mi uputstva i bodrili me. Kad sam zaplovio sa Betani na talasima, odjednom me je spopala zastrašujuća misao da nas dvoje raspolažemo sa ukupno tri uda, a sva tri su njena. Dopadala mi se pomisao da budem surfer i dobar plivač. U jednom trenutku sam napravio zaokret od 360 stepeni na dasci, zajedno sa instruktorom. U drugom pokušaju prebacio sam se, dok smo bili na talasima, sa svoje daske na Betaninu.

Tog dana se na Vaikikiju održavalo takmičenje u surfovanju, pa se okupilo mnogo ljudi da nas posmatraju. Mada sam bio prilično nervozan, dobio sam i dosta korisnih saveta od stručnjaka.

"Želiš li zaista da pokušaš to i na vodi, druže?" "Zaista ne znam kako održavaš ravnotežu bez ruku i nogu!" "Umeš li ti da plivaš? I to brže od ajkule?"

Kad sam izašao iz vode, osećao sam se malo bolje. Vrlo sam lagan, pa mi plutanje na vodi i plivanje ne predstavljaju problem. Mogu lako da otplovim bilo kuda i nikad ne znam gde ću se nasukati. Priviđalo mi se kako plutam po vodi sve do Australije, a talasi me nose pravo u zadnje dvorište mojih roditelja.

Bio je to prekrasan dan. Betani je bila u vodi pored mene i hrabrila me je, ali kad god bih uhvatio talas i uspravio se, pao bih ponovo na dasku. Pokušao sam šest puta i svih šest puta sam se srušio.

Nisam hteo da odustanem. Previše ljudi me je gledalo i previše fotoaparata snimalo. Nisam hteo da se na jutjubu po jave moje slike i da svi vide da sam invalid koji ne može da se održi na dasci. Kao dete sam dosta vremena provodio na skejtbordu, pa sam razvio osećaj ravnoteže. Najzad sam, u sedmom pokušaju, uhvatio veliki talas i uspravio se. Cičao sam kao uzbuđena devojčica dok sam stajao na dasci koja je jurila prema plaži.

U toku naredna dva sata uspeo sam da to ponovim dvadesetak puta, čim bih uhvatio dobar talas. Na plaži je bilo i profesionalnih fotografa koji su se nadmetali među sobom, pa sam postao prvi novopečeni jahač na talasima kojeg su bezbroj puta slikali za naslovnu stranu časopisa "Surfer". "Isplovio sam na peškirima" iz tog divnog dana.

(Nastaviće se)