Rak pobeđen snagom!

MOJ prijatelj Čak koji ima četrdeset godina saznao je prošle godine da mu se rak, s kojim se uspešno dva puta izborio u svojim dvadesetim godinama, opet pojavio. Tumor je toliko zahvatio neke vitalne organe da se nije moglo primeniti zračenje. Prognoze su bile loše - situacija je zaista bila ozbiljna.

Otac i suprug, okružen brojnom porodicom i prijateljima, Čak je odredio svoj glavni cilj. Bio je pun nade, vere i ljubavi prema sebi. Odlučio je da ne namerava da umre. Zapravo, odlučio je da se, bez obzira na bolest, ne ponaša kao bolesna osoba. Rešio je da se drži uspravno, ponaša pozitivno i nastavi normalan život.

Niko u toj situaciji ne bi za Čaka kazao da ima sreće, zar ne? No, pokazalo se da je izbegavanje zračenja bilo dobro. Lekari u bolnici Sent Luis sprovodili su eksperimentalni program primene novog leka protiv raka, uz koji se ne primenjuje zračenje. Taj novi lek „pronalazi“ obolele ćelije i uništava ih. Pošto tradicionalne metode nisu bile dobre za njegov tumor, Čak je tražio da ga uključe u to eksperimentalno lečenje, a ono što je navelo doktore da pristanu bio je njegov pozitivan stav prema novoj terapiji. Znali su da će on iskoristiti tu priliku najbolje što može, a to se i desilo.

Dok je intravenozno primao eksperimentalni lek Čak nije hteo ni da leži u postelji. Satima je trčao na traci za vežbanje u teretani. Dizao je tegove. Ponašao se tako pozitivno i bio toliko pun energije da su neki članovi bolničkog osoblja jedva poverovali da se on leči od raka. „Ne izgledate niti se ponašate kao ostali pacijenti“, govorili su mu.

Nekoliko nedelja po završetku eksperimentalne terapije Čak je otišao svom lekaru. Ovaj mu je rekao da se desilo nešto vrlo čudno: „Ne mogu da nađem ni trag vašeg tumora“, rekao je. „Prosto je nestao“.

Lekari ne mogu da objasne da li je tome doprinelo dejstvo eksperimentalnog leka, Čakov stav, ili je to pravo čudo, a možda je i kombinacija sva ta tri elementa, koja su konačno, pobedila tumor. Čak je izašao iz bolnice oslobođen tumora i snažan kao bik. Bez obzira na sve indicije da je na pragu smrti, usvojio je pozitivan stav i usmerio se ne na bolest već na krajnji cilj - ozdravljenje, a pritom je bio pun nade, vere i siguran da svojim primerom može da pomogne i drugima.

Majka mi je, kada sam bio dete često čitala iz raznih knjiga, a jedna od mojih omiljenih knjiga je bila „Bog koga volim“. Imao sam samo šest godina kada mi je mama prvi put čitala iz te knjige. Tada nisam znao da na svetu postoji još neko sličan meni, neko rođen bez ruku i nogu. Nisam imao kao uzor nikoga ko liči na mene i ko se bori sa istim problemima. Ta knjiga, o kojoj često razmišljam, bila je moja velika inspiracija i navela me da za mnogo šta u životu budem zahvalan, a napisala je Džoni Irikson Tada.

Džoni je sedamnaestogodišnja plivačica i jahačica iz Merilenda koja je, pri kraju svog prvog semestra na koledžu, 1967. godine slomila vratni pršljen roneći u jezeru. Ostala je paralizovana od vrata naniže, a u knjizi je pisala o svom očaju i želji da se ubije, da bi, na kraju, zaključila da sve što se desilo „nije bilo neko kosmičko bacanje novčića i okretanje svemirskog ruleta, već deo Božjeg plana“ za nju.

Voleo sam tu knjigu, a zatim mi je mama kupila i CD s njenim pesmama, i tada sam prvi put čuo stihove o tome kako „svi imamo točkove“, kako i u invalidskim kolicima može biti zabavno, i kako „niko nije savršen“. U detinjstvu sam puštao te pesme bezbroj puta, a i danas ponekad uhvatim sebe da ih pevušim.

Možete zamisliti kako je tek bio uzbudljiv moj prvi susret sa njom. Bio sam na proputovanju kroz Kaliforniju 2003. godine, i držao sam govor u jednoj crkvi. Posle govora mi je prišla Džonina mlada negovateljica i pozvala me u sedište njihove dobrotvorne organizacije „Džoni i prijatelji“ u Agura Hilsu.

Čim je ušla u sobu bio sam prosto obasjan njenim zračenjem. Nagnula se iz kolica da me zagrli, i to je bio jedinstven trenutak. Ona je zbog kvadriplegije fizički vrlo slaba, pa je, pošto se prethodno nagnula ka meni, jedva uspela da se ponovo vrati nazad. Instinktivno sam se pognuo napred da je poduprem telom i pomognem joj.

„Pa ti si vrlo jak“, kazala mi je.

Naravno, bilo je divno čuti tako nešto. Ta neverovatna žena, koja mi je u detinjstvu ulila toliko nade i vere, kazala mi je da sam jak. Džoni je bila slična meni i najvažnije joj je bilo da se bori protiv svoje invalidnosti. U trenutku slabosti je pomislila da se odveze na visok most i baci se s njega, ali se plašila da će možda tako samo ozlediti mozak i postati još veći invalid. Najzad je smislila svoju molitvu: „Bože, ako već ne mogu da umrem, nauči me kako da živim“.

Nedugo posle toga jedan prijatelj joj je poslao sledeći citat iz Biblije: „Budite zahvalni za sve jer je to volja Božja i Isusa Hrista“. Džoni tada nije bila naročito religiozna. Bila je ljuta i frustrirana zbog paralize i nije htela ni da čuje za tu poruku.

„Ne misliš valjda ozbiljno. Ne dolazi u obzir“, rekla je tom prijatelju.

Onda joj je on objasnio da ne mora da bude zahvalna za paralizu, već treba da veruje i bude zahvalna za ono što će se tek desiti.

(Nastaviće se)