Uvek kriv neko drugi

Džoni Irikson Tada je smatrala da joj svet nešto duguje zato što više nije mogla da koristi ruke i noge. Najzad je shvatila da je uloga žrtve vrlo pogodna za skrivanje od života. Svi možemo da se proglasimo žrtvama nekakve nesreće. Neki ljudi misle da su žrtve zato što su rođeni siromašni. Drugi misle da su žrtve jer su im se roditelji razveli, ili zato što su slabog zdravlja, ili zato što nemaju dobar posao, ili zbog toga što nisu vitki, visoki i lepi kao što bi želeli da budu.

Ako verujemo da zaslužujemo sva dobra ovog sveta, osećamo da smo pokradeni i prevareni čim nam se desi nešto neprijatno. Tada su nam krivi drugi i tražimo da neko plati za to, ma o kakvoj neprijatnosti je reč. U takvom egocentričnom raspoloženju pretvaramo se u profesionalne žrtve. Ti periodi samosažaljenja su najjaloviji i najmučniji trenuci koje preživljavamo. Možete mnogo puta slušati nekoga ko ponavlja „jadan ja, nesrećnik“, ali najzad poželite da počupate svu kosu s glave i da pobegnete što dalje od njega.

Treba, po ugledu na Džoni, odbaciti ulogu žrtve, jer to nikuda ne vodi. Džoni smatra da nas patnja vodi do raskrsnice puteva i da možemo izabrati silazni put ka očajanju ili uzlazni put nade, koji će biti pun zahvalnosti.

U početku će vam možda biti teško da budete zahvalni, ali ako ipak rešite da ne budete žrtva, iz dana u dan sticaćete postepeno snagu potrebnu za to. Ako ne možete da smislite za šta treba da budete zahvalni Bogu, usmerite misli na lepe dane pred vama i budite unapred zahvalni.

„Shvatila sam da put koji me odvlači od samouništenja vodi kroz stranice Biblije; nije mi dugo trebalo da shvatim onu poznatu istinu: Bog nas svakoga dana čini sve jačima i tako se postepeno bližimo pobedi“, kazala mi je Džoni.

Otkrila je da je uloga žrtve uništava gore od paralize i shvatila da je zahvalnost za ono što ima i ono što će tek doći čini jačom.

Zahvalnost je, dakle, promenila Džonin život i živote mnogih ljudi koji su radili na prodaji njenih inspirativnih bestselera i DVD. Njena neprofitna organizacija „Džoni i prijatelji“ bavi se programom „Točkovi za ceo svet“, i isporučila je preko šezdeset hiljada besplatnih invalidskih kolica, kao i bezbroj štaka, štapova i hodalica za invalide u 102 zemlje sveta.

Džoni je kvadriplegičarka, ja nemam ni ruke ni noge. Međutim, oboje smo odredili naše životne ciljeve i stremimo ka njima. Nada je nadjačala naše očajanje. Verujemo u Boga i u budućnost.

Moć praštanja je više nego lekovita. Kada je Nelson Mendela oprostio onima koji su ga dvadeset godina držali u zatvoru stekao je snagu koja je izmenila sudbinu jednog naroda i uticala na ceo svet.

Tu vrstu snage, možda manje izraženu, sreo sam u bivšem Sovjetskom Savezu. U Ukrajini sam upoznao sveštenika koji se kasnije preselio s porodicom u Rusiju da bi u području prepunom nasilja osnovao svoju crkvu. Kada se saznalo za te njegove namere gangsteri su počeli da prete i njemu i petorici njegovih sinova, a sveštenik je na to ovako reagovao: „Bog mi je već naznačio da ću platiti visoku cenu za osnivanje te crkve, ali će ishod biti zapanjujući“.

Sveštenik je, bez obzira na sve pretnje, osnovao tu crkvu. U početku je bilo malo vernika. Samo nedelju dana pošto su vrata crkve prvi put otvorena, jedan od njegovih sinova ubijen je nasred ulice. Ožalošćeni sveštenik opet je zatražio savet od Boga. Dobio je odgovor da treba da ostane u crkvi. Tri meseca posle tog događaja sveštenika je na ulici zaustavio neki čovek čudnog izgleda i upitao: „Želite li da upoznate onoga ko vam je ubio sina?“

„Ne“, odgovorio je sveštenik.

„Da li ste sigurni?“ rekao je čovek. „A šta ako taj čovek zatraži vaš oproštaj?“

„Već sam mu oprostio“, kazao je sveštenik.

„Ja sam taj koji vam je ubio sina“, rekao je očajni čovek. „Želim da se pridružim vernicima vaše crkve“.

U toku narednih nekoliko nedelja vernicima se pridružio veliki broj tamošnjih gangstera i u celoj toj oblasti uskoro više nije bilo kriminala. To čini moć praštanja. Ako znate da praštate, time pokrećete neverovatnu energiju. To vam takođe omogućava da oprostite i sebi. Ja kao hrišćanin znam da Bog prašta onima koji mu se obrate, ali mi prečesto sebi ne praštamo prethodne greške, nepovoljne ishode i neostvarene snove.

Oprostiti sebi važno je isto koliko i oprostiti drugima. Ja sam grešio, a i vi ste. Loše smo postupali prema ljudima. Nismo bili pravedni prema njima. Pravili smo zbrku. Treba se osvrnuti i priznati da smo pogrešili, izviniti se onima koje smo povredili i obećati da ćemo se u budućnosti bolje ophoditi, a zatim oprostiti sebi i krenuti dalje.

S takvim stavom može se lepo živeti.

U Bibliji je rečeno da žanjemo ono što smo posejali. Ako ste ogorčeni, besni, puni samosažaljenja i niste nimalo spremni da praštate, šta mislite kuda će vas to odvesti? Odbacite sva mračna i pesimistička raspoloženja, ispunite se optimizmom i budite zahvalni, aktivni, puni saosećanja i praštanja.

Ja sam iskusio takvu promenu životnih stavova i to mi je promenilo život i uznelo me do visina o kojima nisam ni sanjao. To se može desiti i vama!

(Nastaviće se)