Moj neprijatelj Čaki

MOJA prva i jedina tuča na igralištu bila je sa Čakijem, najkrupnijim dečakom u mojoj osnovnoj školi. Nije se zaista zvao Čaki, ali je imao upadljivo riđu kosu, pege i velike uši, baš kao jedan lik iz popularnog horor-filma za tinejdžere, pa sam mu dao taj nadimak s namerom da prikrijem njegov pravi identitet.

On je prva osoba koja me je ozbiljno uplašila. Svi se u životu suočavamo sa raznim strahovima, stvarnim i umišljenim. Nelson Mendela je izjavio da nije hrabar čovek onaj ko se nikada ne uplaši, već onaj ko pobedi svoj strah. Svakako, bio sam uplašen dok je Čaki pokušavao da me obori na zemlju, ali je druga priča kako sam to prevazišao.

Preterana plašljivost nije dobra. Često nas strah od pada, razočaranja ili odbacivanja potpuno parališe. Umesto da se suočimo sa takvim strahom mi mu se predajemo, i time sebi namećemo ograničenja.

Ja, zaista, nikome nisam predstavljao pretnju. Bio sam samo prvak od dvanaestak kilograma koji se vozi u invalidskim kolicima. Čaki je bio nekoliko godina stariji, pravi džin u odnosu na mene.

„Kladim se da ne umeš da se biješ“, rekao mi je jednog dana za vreme našeg jutarnjeg okupljanja.

Nisam imao mnogo iskustva sa tučama. Bio sam dete iz porodice hrišćanskih vernika. Učili su me da nasilje ne rešava ništa, ali nisam bio ni slabić. Često sam se rvao sa bratom i rođacima. Aron, moj mlađi brat, i danas priča o mojim zahvatima. Pre nego što je porastao i postao mnogo viši i veći od mene znao sam da ga oborim na pod i pritisnem mu ruke bradom.

„Skoro si mi slomio ruku tom snažnom bradom“, kazao mi je jednom prilikom. „No, kad porastem i ojačam biće dosta da ti uprem rukom u čelo, pa nećeš moći da mi priđeš„.

To me vraća na problem sa Čakijem. Nisam se plašio tuče ali nisam znao kako to da izvedem. Svaka tuča koju sam ikada video na televiziji ili filmu podrazumevala je udarce rukama i nogama. To je značilo da nemam osnovni pribor za tuču.

Činilo se da ništa ne može da odvrati Čakija od njegove namere: „Ako umeš da se biješ, dokaži to!“

„Dobro, naći ćemo se na Ovalnom platou za vreme pauze za ručak,“ zarežao sam.

„U redu, biće ti bolje da zaista dođeš“, kazao je Čaki.

Ovalni plato bio je jajolika betonska površina na našem školskom igralištu. To mesto je bilo neka vrsta školskog ringa, ili naša glavna pozornica. Ono što se tu događalo ubrzo bi se pročulo u celom kraju. Ako dobijem batine na Ovalnom platou neću lako preživeti tu bruku.

U toku jutarnjih časova engleskog jezika, geografije i matematike, lupao sam glavu oko podnevnog susreta sa školskim siledžijom. Nije mi mnogo pomoglo ni to što se po školi naveliko pričalo da sam izazvao Čakija. Sve đake je interesovao moj plan napada, a ja ga, zapravo, nisam imao.

Zamišljao sam kako me Čaki prebija. Molio sam se da neko od nastavnika naiđe i spreči tuču. Nažalost, nisam bio te sreće.

Čas koga sam se plašio, najzad je kucnuo. Zazvonilo je zvono za ručak. Drugovi su se okupili oko mojih kolica i odvezli me u tišini do Ovalnog platoa. Tu se okupilo pola škole.

Neki su poneli i ručak. Petoro je primalo opklade.

Možete pretpostaviti da sam u tim prvim opkladama loše prošao.

„Jesi li spreman za tuču?“, pitao me Čaki.

Klimnuo sam glavom potvrdno, ali nisam imao pojma šta treba da uradim.

Ni Čaki nije bio siguran šta treba da radi. „Uh, a kako ćemo to da izvedemo?“, upitao me je.

„Ne znam“, odgovorio sam mu.

„Izađi iz tih kolica“, zahtevao je. „Nije fer da budeš u kolicima“.

Činilo se da se Čaki plaši da ću ga brzo udariti kolicima i pobeći. To mi je dalo priliku da pregovaram. Nisam bio vičan tuči, ali sam oduvek bio dobar pregovarač.

„Ako ja izađem iz kolica, ti moraš da klekneš na tlo“, rekao sam.

Čakiju se nije dopadala ideja da tek tako udara dete u invalidskim kolicima, pa je pristao na moj zahtev. Moj snažni neprijatelj spustio se na kolena, a ja sam iskočio iz kolica, čekajuću priliku u stilu filma „Krokodil Dendi“.

Nikada se ne kaže „borba ramenima“, zar ne?

Masa se tiskala oko nas, a mi smo kružili jedan oko drugoga. Ja sam i dalje mislio da me neće udariti. Ko bi bio tako bedan da udari dete bez ruku i nogu?

Devojčice iz mog razreda su plakale: „Niki, ne čini to, povrediće te!“

To me je pogodilo. Nisam želeo sažaljenje devojčica. Moj muški ponos se bunio. Zaleteo sam se prema Čakiju kao da sam siguran da mogu da ga prebijem.

Udario me snažno u grudi, pa sam se preturio na leđa kao džak krompira.

Nikada me niko nije tako udario. To je bolelo! Drugovi su se, potpuno užasnuti, okupili oko mene.

Devojčice su plakale i pokrivale oči da ne gledaju ono što su smatrale žalosnim prizorom.

On zaista nastoji da me povredi, shvatio sam. Prevrnuo sam se na grudi i pritisnuo čelo o zemlju. Zatim sam se odupro ramenom o kolica i uspravio se. To je zahtevalo jako čelo i snažan vrat, što mi je ubrzo donelo prednost nad Čakijem.

Nisam više sumnjao: Čaki zaista hoće da me prebije. Bilo je udri ili beži, a nije bilo realno računati na bekstvo.

Ponovo sam ga napao, ali tog puta nešto brže. Prišao sam mu u tri skoka. Pre nego što sam mogao da smislim šta da uradim Čaki me je udario opruženom rukom u grudi, i to tako jako da sam tresnuo na zemlju i jednom ili dvaput odskočio.

Lupio sam glavom o tvrdi beton. Sve mi se zamračilo. Neki vrišteći ženski glas me je dozvao svesti. Mislio sam se da će nastavnici pritrčati. Zašto se pomoćnik upravnika nikada ne pojavi kada je to potrebno?

(Nastaviće se)