Košmar počeo krađom

DRAMATIČNA priča o našem najpoznatijem zatvoreniku, odavno zrela za uzbudljiv triler, počela je baš bizarno sada već davne 1978. godine - seansom grupnog seksa, koja je proglašena silovanjem.

Vučko Manojlović tvrdi da se na mestu tog „grupnjaka“ u Leskovcu našao sasvim slučajno i da u njemu nije učestvovao, ali i priznaje da je zbog toga nastalo puno nesreće. Za druge, ali najviše za njega.

On je tada imao 25 godina i bio vozač autobusa leskovačkog „Jugprevoza“. Tada su šoferi nosili kravate i bili ponosni na svoj posao. Nije se ženio jer je voleo žene, ali se ni sa jednom nije dugo zadržao, a ponekad je imao dve istovremeno. I te večeri, kada se „dogodilo silovanje“, imao je zakazane sastanke sa dve devojke.

- Imao sam žena koliko sam hteo, pa mi nikakva silovanja nisu bila potrebna - veli Manojlović.

Vučko je stanovao sa cimerom, pa je fatalne večeri pozajmio stan svom drugu i njegovom prijatelju. Kada se vratio s posla, zatekao je kod kuće njih dvojicu i Simku Grozdanović, u jeku „zabave“.

Ona je bila iz nekog planinskog sela, ali dosta slobodnog ponašanja za ono vreme. Manojlović ističe da su se na kasniji navod u sudu da je ta žena tom prilikom izgubila nevinost, svi - smejali. Jer, budući da je u to vreme živela sa starijim čovekom, a mimo toga imala i lascivne avanture, s devičanstvom se morala rastati mnogo pre.

Sličnu reakciju kod Vučka izaziva i pominjanje protivprirodnog bluda. Kaže da u toj sobi nije bilo ništa protivprirodnog, jer je svako radio ono što je hteo, bez ikakve prinude...

Tvrdi da se društvu, koje je zatekao u stanu, nije mešao u „posao“ i da bi sve ostalo samo privatna stvar aktera, da jedan od momaka nije zaključio da su mu nestale pare! I to 15.000 dinara, tada tričava suma, za koju je moglo da se kupi sedam kutija cigareta.

Danas niko ne bi reagovao na tako nešto, ali je tada cela družina morala u policiju, na davanje izjave zbog krađe. Tako je, kaže Manojlović, diskretna zabava dospela do ušiju milicije. A tada počinje i drugi deo Vučkove priče.

Jer, kako tvrdi, na „scenu je stupio“ inspektor, sa kojim se nekoliko meseci pre toga posvađao što kao pripadnik milicije nije hteo da pomogne povređenom biciklisti, a koji je Vučku potom zapretio „Pazi, platićeš mi, kad-tad!“.

Kada je saznao za izjave o grupnoj seksualnoj zabavi u Vučkovom stanu, inspektor je navodno podstakao curu da promeni iskaz i da se od optužbi za krađu štiti tako što će sve ostale, a naročito Vučka, da optuži za silovanje!

Iako se u prvom iskazu Vučkovo ime nigde ne pominje, u drugom je označen kao glavni vinovnik. Na to je, u završenoj reči kasnijeg suđenja Vučku za ubistvo, upozorio i njegov glavni branilac Branislav Tapušković:

- Na nekoliko ročišta oštećena je izjavljivala da je Vučko branio od ostalih nasilnika. U sudski zapisnik je ubeleženo da mu se stalno, tokom suđenja, osmehivala. To je u zapisnik izdiktirao sudija Mladen Janković. Tada je on predsedavao Vučkovom suđenju, pokojni Dragimir Krstić je bio tužilac, a Bratislav Gavrilović istražni sudija. Oštećena je najednom promenila iskaz. Počela je da tvrdi da je i Vučko bio nasilnik. A psiholog je ustanovio da je optužena, u krajnjoj liniji, sposobna za konstrukciju. Za laž!

Međutim, Okružni sud u Leskovcu je Vučka Manojlovića oglasio krivim za krivična dela silovanje i protivprirodni blud u pomaganju. Izrečena mu je zatvorska kazna od pet godina, duplo više nego ostaloj dvojici muškaraca koji su bili u njegovom stanu.

Ubrzo je Vučko otišao na izdržavanje kazne, ali ni u najcrnjim mislima nije mogao da pretpostavi da će mu zatvor postati drugi dom. Strpljivo je odležao svih pet godina. U zatvoru je vozio kamion, bio „slobodnjak“, stalno se kretao van kaznione ali nikada nije pokušavao da pobegne, niti je napravio i najmanji incident.

Kada je izdržao kaznu, nije mogao da se vrati u Leskovac. Bilo ga je sramota! On, koji je imao toliko partnerki, bio je osuđen za silovanje!

Zato je živeo u Nišu i okolnim mestima, a u Leskovac je odlazio noću, da ga niko ne vidi. Ne mogavši da nađe posao, koji je tražio i u Zagrebu, počeo je da radi kao fizički radnik u niškoj ciglani.

Mesec dana po izlasku iz zatvora, odlučio je da spere ljagu sa svog obraza, a već ujutru 30. decembra 1984. cela Jugoslavija je brujala o događaju u Leskovcu.

Zvanično, Vučko je na svirep način iz bezobzirne osvete, ubio zamenika okružnog javnog tužioca u Leskovcu Dragomira Krstića, pokušao da ubije istražnog sudiju Bratislava Gavrilovića i pripremao ubistvo sudije, koji je i vodio proces „silovanje“, Mladena Jankovića.

- Njegova uverenja da je nevino osuđen, da je nepravednom presudom obeležen i da mu je time gotovo onemogućen opstanak u društvu sadrže klinička obeležja precenjenih ideja - predočio je advokat Branislav Tapušković nalaz neuropsihijatara, sudskih veštaka.

Psihijatri su našli dejstvo „precenjenih ideja“, a ne „bezobzirnu osvetoljubivost“, čak i za slučaj da se nepobitno utvrdi da je kriv za sve za šta je optužen.

Tapušković je u završnoj reči na drugom suđenju Manojloviću istakao i da se Vučko u tragičnu avanturu upustio da bi saznao ko je uticao na oštećenu da promeni iskaz tek na trećem pretresu, a zatim zahteva obnovu sudskog postupka, bez obzira na to što je izdržao kaznu.

(Nastaviće se)