Kobni hici iz mraka

NAŠ najpoznatiji osuđenik Vučko Manojlović iz Dobrih Voda kod Bojnika, koji robija već 28 godina, bio bi najsrećniji čovek na svetu kada bi mu dozvolili obnovu sudskog postupka na kom bi, kako kaže, dokazao da je nevin.

Svoje tvrdnje da je bez krivice kriv, potkrepljuje primerima povrede sudskog postupka, koji je vođen u Okružnom sudu u Nišu 1985. godine, posle čuvenog leskovačkog slučaja.

Zvanično, Vučko je oglašen krivim zato što je svirepo ubio zamenika okružnog javnog tužioca u Leskovcu Dragomira Krstića, pokušao da ubije istražnog sudiju Bratislava Gavrilovića i pripremao ubistvo sudije Mladena Jankovića. Smatrao je da su ga ova trojica, učesnika u sudskom procesu protiv njega zbog silovanja i protivprirodnog bluda, nepravedno osudili.

Odiseju sa isterivanjem svoje pravde, Manojlović je započeo 28. decembra, oko 10 sati uveče, kada je u selu Gradašnica kod Leskovca banuo u kuću Žike Miloševića, sa kojim je zajedno bio osuđen na silovanje. Nije zatekao domaćina, već samo majku Verku i ženu Vladicu.

Urlajući i preteći da će im odseći glave i dići kuću u vazduh, jer mu je torba koju je nosio navodno bila puna bombi, mahao je mačem prema njihovim stomacima i pritom starici zasekao prste na obe šake. Potom je izvadio iz torbe bočicu sa hloroformom, nakvasio jednu krpu i stavio prestravljenoj Verki pod nos, spustivši je omamljenu na krevet.

Vladicu je poveo sa sobom, pa su se njegovim „fićom“ uputili put Leskovca, u koji su stigli posle ponoći. Manojlović je zaustavio auto ispred jedne zgrade, obmotao mač novinskom hartijom i gurajući ga Vladici u leđa naredio joj da ide ispred njega.

Popeli su se nekoliko spratova i pred jednim stanom zapovedio je da stane i pozvoni na vrata, koja je zatim otvorio bunovni Dragomir Krstić, zamenik okružnog javnog tužioca.

- Da nije bilo tebe, ne bih ležao u zatvoru - obratio mu se Vučko i naredio da se obuče i pođe s njim, presekavši mačem telefonski kabl.

Na spratu više zazvonio je na vrata stana sudije Bratislava Gavrilovića. Kada se pojavio zabezeknuti domaćin, Vučko je njih troje poveo liftom do izlaza iz zgrade. Uputili su se, zatim, do zgrade u kojoj je stanovao sudija Mladen Janković i zazvonili na petom spratu.

Glas sa druge strane vrata je obrusio da je dva ujutro, a zatim se čulo kako nekog doziva telefonom, pa se Vučko sa troje „zarobljenika“ sjurio niz stepenice. Prvi susret sa policijom Manojlović je imao u Ulici učitelja Josifa. Dok je mokrio u parku, a oteti stajali kao omađijani, iz mraka se odjednom čula naredba milicionera: „Stoj, pucaću“.

Zatim su usledili pucnji, što su Bratislav Gavrilović i Verka Milošević iskoristili da pobegnu i ispričaju milicionerima šta se događa. Vučko je, u međuvremenu, ponovo startovao „fiću“ i sa tužiocem Dragomirim Krstićem krenuo prema zgradi leskovačke milicije.

Po presudi, kada je zaustavio vozilo ispred SUP-a, Manojlović je zapalio svoje vozilo, napunjeno benzinom, barutom, bojevom municijom i većim brojem eksplozivnih naprava. Kada je požar uzeo maha, napustio je „fiću“ i uskočio u policijski auto kako bi pobegao sa lica mesta. Tada su policajci počeli da pucaju u njega.

Međutim, Manojlović ukazuje na mnoge nepravilnosti prilikom utvrđivanja činjeničnog stanja drugog dela prednovogodišnje drame u Leskovcu.

- Imperativ je bio da događaj mora da se opiše tako da budem što dalje od svojih kola, u momentu kada sam rešetan mecima, bez obzira na dokaze - priča Vučko. - Morala je da bude odstranjena i najmanja mogućnost da je uzrok smrti tužioca besmislena pucnjava policajaca u mene dok sam bio u svom „fići“, telom provučen kroz prozor, a rukama oslonjen o krov kola.

Vučkov branilac, advokat Branislav Tapušković je u završnoj reči na suđenju predočio da je za razliku od svedočenja nekoliko policajaca, Branko Janjić, komandir odeljenja za bezbednost saobraćaja u Leskovcu, potvrdio da je na Vučka otvorena vatra kada je počeo da se izvlači iz „fiće“. Isto je posvedočio u istražnom postupku i policajac Svetomir Zdravković. Međutim, na suđenju on neočekivano menja iskaz.

Manojlović kaže da su obducenti odbili da se upoznaju sa celinom predmeta, iako se radilo o njegovom životu ili smrti.

- Nije bilo fotografija sa obdukcije tela tužioca, jer je „film baš na tom mestu oštećen“ - predočava Vučko. - Odbijen je zahtev mog branioca da se ekshumacijom proveri sporna obdukcija, nije uvažen iskaz komandira milicije da je u mene pucano dok sam se izvlačio kroz prozor „fiće“ i da nisam imao nikakvo oružje u rukama. Sudu nije bilo važno ni to što mi je teško ranjenom pomoć ukazana tek u Nišu, tri sata posle pucnjave. Da li je to bilo vreme za koje je neko mogao očekivati da ću umreti?

(Nastaviće se)