Komitet “štiti“ poredak

VUČKO Manojlović sve vreme uporno tvrdi da nije izvršio krivično delo ubistvo, zbog kojeg je osuđen na smrt, već je bio „žrtva okolnosti i procesnih propusta, što je javna tajna u niškom i srpskom pravosuđu“.

Međutim, osuđen je na smrt jer je 1984. godine u Leskovcu ubio zamenika javnog tužioca Dragomira Krstića, pokušao da ubije sudiju Bratislava Gavrilovića i pripremao ubistvo njegovog kolege Mladena Jankovića.

Na suđenju je Vučko tvrdio da nije imao nameru da ubije bilo koga, već da natera ovu trojicu da potpišu priznanje da su ga osudili za silovanje pod političkim pritiskom. Njegov advokat Branislav Tapušković na sudu je dokazivao da je Krstić stradao nesrećnim slučajem i da nije tačno da mu je Manojlović zadao udarac u srce, jer bi ovakva povreda izazvala trenutnu smrt.

U presudi Okružnog suda u Nišu navodi se da je posle zaustavljanja svog „fiće“ ispred zgrade SUP u Leskovcu, u kojoj je bio i tužilac Krstić, Manojlović zapalio svoje vozilo, napunjeno benzinom, barutom, bojevom municijom i većim brojem eksplozivnih naprava.

Kada je požar uzeo maha, napustio je „fiću“ i tada je usledila policijska pucnjava kao u filmovima.

- Kada su na sednici Vrhovnog suda presuđivali, iz tadašnjeg leskovačkog komiteta je stiglo pismo sa crvenim pečatom, u kome je navedeno da mi je stric Miloš Manojlović, oficir u kraljevoj vojci, bio informbirovac i da je ležao na Golom otoku - priča Vučko. - Naveli su da sam krenuo njegovim stopama, odnosno da sam kao i on napravio atak na državni poredak. Na osnovu toga, zatvorska kazna mi je preinačena u smrtnu.

Manojlović, kao i njegova advokatica Tanja Minčić Marković, iz Niša, tvrdi da u prvostepenoj presudi ima puno bitnih povreda postupka.

- Oni su morali da me proglase krivim da bi dokazali svoju tezu da je Vučko krenuo da digne leskovački SUP u vazduh sa 200 grama lovačkog baruta - tvrdi naš najpoznatiji osuđenik. - A onda su odvažni policajci došli da me spreče, pa su me izrešetali, a zamenika okružnog javnog tužioca ubili. Osudili su me po naređenju, bez dokaza i veštačenja, iako je lako moglo da se dokaže i kako je benzin u mojim kolima zapaljen.

Interesantno je i da tokom suđenja Manojloviću nikada nije predočen krunski dokaz - nož ili mačeta kojim je, po presudi, tužiocu Dragomiru Krstiću naneta zjapeća rana na srcu, dugačka sedam i široka četiri centimetra.

A advokat Branislav Tapušković je u završnoj reči na suđenju naveo da mu je nekoliko uglednih beogradskih kardiologa potvrdilo da otvor u ljudskom srcu, koji toliko široko zjapi, vodi u naprasnu, trenutnu smrt.

Navodi da su vozilo Manojlovića pratila dva policijska automobila, najmanje pet-šest minuta, dok se kretao brzinom od oko dvadeset kilometara na čas.

- Da li je tako nešto uopšte moguće: sa takvom ubodnom ranom na srcu biti toliko minuta „u fazi umiranja“ - upitao se Tapušković. - A po odbukcionom zapisniku, smrt Krstića je bila nasilna, jer je nastupila usled povreda srca i izliva krvi u srčanu kesu i levu polovinu grudne duplje, a posledica je ubodine grudnog koša nanete šiljkom i oštricom mehaničkog oružja. Ali u tom zapisniku piše i da nalaz obilne gareži u disajnim putevima ukazuje da je nastradali u požaru, koji je nastao, bio u krajnjoj fazi umiranja.

Drugim rečima, kako je istakao Tapušković, gareži u disajnim putevima ne bi bilo da nesrećni tužilac nije disao u momentu izbijanja požara i rafalne paljbe iz vatrenog oružja. Dakle, tada je Dragomir Krstić bio živ!

Branilac Manojlovića ukazao je i da nije tačno ni optuženje da je njegov klijent „pokušao da iz bezobzirne osvete liši života istražnog sudiju Bratislava Gavrilovića“. I to tako „što ga je primorao da klekne kako bi mu telo doveo u vodoravni položaj i iz rukava odeće izvadio mač da bi mu idsekao glavu, u čemu je bio sprečen oružanom intervencijom službenih lica SUP“.

Međutim, sudija Gavrilović je na suđenju bio decidiran: „Ja sam kleknuo istog momenta kada sam čuo pucanj i tada sam skočio i otkotrljao se“. Znači, nije ga primorao Vučko, a kleknuo je zato što se uplašio policijskih pucnjava. I nije mu falila ni dlake sa glave.

Tapušković je konstatovao da je veštačenjem utvrđeno da je na Vučka ispred policijske stanice pucano iz šest službenih pištolja i tri automata. Na snegu je pronađeno 17 čaura, dok je Vučko pogođen sa devet hitaca.

- Policija nije dostavila imena policajaca koji su pucali tako da na sudu nemamo tih devet „hrabrih“ momaka, ali imamo njihove pištolje i puške - predočio je Vučkov advokat. - Zato je uništen i film sa snimcima Krstićevog izgorelog tela sa odbukcionog zapisnika, jer bi na njima videli ima li tragova kuršuma. I da li je moguće da Vučko Manojlović bude pogođen sa devet metaka, dok je još bio u svom malom „fići“, a da tužioca u tim istim kolima ne pogodi nijedno tane?

(Nastaviće se)