Patrijarh ulio nadu

ŠTA je ostalo od života? I da li uopšte nešto i može da ostane, kada je moja zatvorska golgota bez presedana, kada sam bio kao zver okovan lancima i godine provodio u samici, čekajući svoje dželate...

Vučko Manojlović, naš napoznatiji osuđenik i svetski rekorder u dužini čekanja izvršenja smrtne kazne, ovako smireno, ali i očajno pitanjima preispituje svoju zlu sudbinu, koja ga prati već 33 godine.

Dok boravi iza rešetaka svih ovih decenija, često je vraćao životni film unazad, pokušavajući da jasno dokuči gde je to pogrešio, da li je trebalo drugačije da postupi, šta bi sada radio da nije osuđivan...

Vučko kaže da se često prisećao i svog detinjstva. Veli da je bio peto, najmlađe dete, pored tri maćehe, jer se njegov otac često ženio. Kaže da je u njegovom životu bilo mnogo, pa i previše, nepravdi. A zbog nekih od njih, kako veli, i truli u zatvoru.

- Faktički, život izgubi smisao, izgubite veru u ljude, to je bilo jednostavno užasno - kazuje Manojlović. - Naravno, svako treba za ono što učini da snosi posledice, ali kako, ako nešto stvarno niste učinili i ne možete to da dokažete. A kada ne postoji neki smisao ili neko rešenje, koje čovek može da nađe, onda ćutite, ali dokle. Koliko ta duša može da izdrži?

Za vreme višedecenijskog robijanja, Vučko je bio disciplinovan, dostojanstven, ali i duboko povređen. Veli da je shvatio da je kriv, ali da je postao sasvim druga osoba početkom devedesetih godina prošlog veka.

Tada je patrijarh Pavle uslišio njegovu molbu, posetio ga u niškom KPZ i ispovedio, što je jedini slučaj takve vrste u bivšoj SFRJ. Početkom 1993. patrijarh je od Vučka dobio pismo, s molbom da ga poseti i ispovedi.

Bilo je proteklo već osam godina kako je Manojlović osuđen na smrt. Patrijarh seda na voz i bez ikakve pratnje odlazi u Niš. Po dolasku, u ranim jutarnjim časovima, na železničkoj stanici dočekuje ga episkop niški Irinej, sa saradnicima.

Patrijarh prvo posećuje Okružni sud, gde razgovara sa predsednikom suda, a potom odlazi u zatvor da poseti Vučka Manojlovića. Ispoveda ga, sat i petnaest minuta, u kancelariji upravnika zatvora.

- Normalno je da posle toga drukčije razmišljate, drukčije razumete - veli Vučko.

- I opet ove muke koje su ostale, ta golgota koja je ostala, opet ih čovek na neki način podnosi sa onim ubeđenjem koje mi je patrijarh ulio, jednostavno tako živite. I dalje tako funkcionišem.

Advokat Tanja Minčić Marković iz Niša, jedan od branilaca našeg najpoznatijeg osuđenika, podseća:

- Bilo je to prvi put da patrijarh Pavle ispovedi nekog osuđenika. - Razume se da to nije učinio slučajno. Kasnije je detaljno opisao taj susret sa Vučkom, rekavši da je detaljno proučio ceo slučaj i da je iz zatvora otišao uveren u Vučkovu nevinost. Čak se i pitao „Kome sve to treba!“

A Vučku je očito sudbonosno značila poseta patrijarha Pavla. Zato ga je pogodila vest da je poglavar SPC, čiju je očinsku brigu i te kako osetio, teško oboleo, pa je poslao telegram, sa ovom sadržinom:

- Vaše prisustvo za vreme posete učinjene mi 4. marta 1993. godine u niškom zatvoru izazvalo je u meni veliku čežnju i težilo je da postane rađanje jedne intenzivne i strasne potrage za istinom. Sada se ja molim za Vaše zdravlje i brz oporavak.

Mnogi procenjuju da je upravo ova poseta patrijarha Pavla bila presudna da se Vučko Manojlović ne izvede pred streljački stroj. Doduše, do danas niko zvanično nije pojasnio zašto država čitavih 16 godina nije streljala Manojlovića. Nema odgovora da li je to prećutno priznanje njegovoj tvrdnji da nije kriv i da li zbog toga što važi za najdisciplinovanijeg i najuzornijeg zatvorenika koji nije napravio ni jedan jedini prekršaj?

Nisu laka pitanja, ali nisu laki ni odgovori koje, uostalom, i nema ko da da. Svi ćute, osim Vučka. Za izvršenje smrtne kazne - svi iskusni pravnici će to reći - potrebniji je, osim zakonskih pretpostavki, i ambijent koji bi se mogao nazvati „kristalno čista savest pravosuđa i javnosti“.

Maltene, neka vrsta konsenzusa. Taj pojam jeste neuhvatljiv i teško ga je opisati. Šematski, moglo bi se reći da je nužno da svaki građanin, čak i svi u streljačkom vodu, budu lično uvereni da pucaju u nekoga ko je zaslužio smrt.

Ali, ima smisla zapitati se da li je Vučko Manojlović mogao da bude izveden pred streljački stroj, a da niko ne oseti ni trunku griže savesti? A sva uverenja i sve navodne krivice, to je jednostavno tako, blede dok vreme protiče. Kao što blede sećanja.

(Nastaviće se)