Strah od svake zore

ZA NjEGA je šesnaest godina svako jutro bilo nova mora. Iza rešetaka Kazneno-popravnog zavoda u Nišu budio se samo sa jednom pitanjem - da li mu je to poslednji dan u životu? Vučko Manojlović je toliko godina iščekivao da ode pred streljački stroj, ali ga smrt nije htela.

Upravo zbog ovakve zatvorske golgote, Manojlović je postao i svetski rekorder, kao osuđenik koji je 16 godina čekao egzekuciju. A sve to vreme bio je izložen svakodnevnom strahu da u ranim jutarnjim satima može da bude izveden pred streljački stroj. Znao je da, pred zoru, svaki bat koraka njegovih čuvara može biti i poslednji.

Vučko se svom advokatu Branislavu Tapuškoviću žalio: hiljade i hiljade susreta sa dželatovim pogledom je već preživeo. Kazivao mu je svoje poslednje misli, poslednje reči izgovorene na gubilištu. A kada bi zaspao, Manojlović je jedino sanjao svoje pogubljenje. Toliko puta je ponovio „Zašto me muče!“

Tapušković je 18. jula 1994. godine primio jedno od Vučkovih pisama. Pisao mu je:

- Oprostite ako sam nekog naljutio i uvredio. Uostalom, tamo gde idem ja, koji samo želim da me već jednom ubiju i skrate moje patnje, svi će jednog dana spoznati istinu, spoznaće pravdu... Nisam bio dobar čovek, ali nisam bio ni loš... Ubio nisam, obraz i ruke mi nisu kravavi, i samim tim strah od smrti je mali, a radost u spasenju postoji.

Napisao je tada Manojlović i da će, ukoliko mu se ne ubrza pogubljenje, ponovo svima da piše: sudijama, predsednicima, komorama...

- A samo pred Gospodom se kleči!... Žao mi je što sam ti ovim pismom oduzeo vreme, ali nikakvu nameru i cilj nisam imao, osim da mi pomogneš da me streljaju.

Branislav Tapušković ga nije poslušao. Takvu molbu tada nikom nije uputio. A Vučko je nastavio danonoćno iščekivanje i snevanje smrti.

- Niko da razume šta je to ljudska agonija - tvrdi Manojlović. - Preživljavao sam šesnaest godina užas, koji nikako da se okonča... Svojevremeno sam tražio da me ubiju, jer zašto biti dalje u neizvesnosti. Poručivao sam mnogima da to najzad urade, ili neka me puste iz zatvora. Toliko godina su me psihički mučili, pa sam molio da me najzad streljaju, iako nisam kriv.

- I sada ponavljam - ako država nije imala snage da me ubije punih 16 godina, neka me puste na slobodu ili odmah streljaju - veli Vučko. - U zatvoru sam 28 godina, prethodno sam izdržao još pet, to je dosta za život jednog čoveka. Više nikoga ne mogu da ugrozim, ovde sam ostario i razboleo sam se, nije mi još mnogo ostalo od života.

Bez dlake na jeziku, Manojlović tvrdi da je već streljan onoliko dana koliko se nalazi iza rešetaka, konstatuje i da je već izgubio želju za životom i da je samo fizički ostao čovek.

- Naravno da sam hiljadu puta razmišljao kako me bude i vode pred streljački stroj - ukazuje Manojlović.

- Posle svega, ne plašim se ja smrti, jer sam već jednom bio klinički mrtav. Video sam smrt kada sam ranjen sa devet hitaca u Leskovcu, prilikom intervencije policajaca. Bio sam leš koji hoda.

Svojevremeno je Manojlović bio ubeđen da mu je došao sudnji dan. Polovinom devedesetih godina, upravnik niškog zatvora Miodrag Đorđević, u redovnom obilasku posetio je naravno i Manojlovića.

Vučko se požalio na hranu, koja je inače dobra, jer mu nedostaje sir. Molio je, takođe, da se, ako je moguće, promeni staklo na prozoru njegove zatvorske sobe, jer je propuštalo samo malo svetlosti.

Upravnik Đorđević je pažljivo saslušao žalbe i odmah naredio radnicima da zamene prozor, a kuvarima da donosu sir Vučku Manojloviću. Kad je već uz prvi obrok dobio lepu porciju sira i video ljude koji menjaju prozor, Vučko Manojlović tada zaključuje da je reč, u stvari, o ispunjavanju njegove poslednje želje, pred streljanje.

Inače, Vučko Manojlović će u Kazneno-popravnom zavodu u Nišu biti upamćen po posetama svoje nemale rodbine. Svih ovih godina rođaci ga nisu zaboravili pa su posete organizovane bez prekida. Vučka su bližnji posećivali svake druge nedelje, dok mu je svake sedmice slat paket. Nisu vodili evidenciju, ali Vučkovi najbliži vele da su mu poslali do sada najmanje 2.000 paketa.

(Nastaviće se)