Milost od tri dana!

POSLE 15 godina provedenih u "ćeliji smrti", naš najpoznatiji osuđenik Vučko Manojlović je 2001. najzad rukama uhvatio jednu kvaku na vratima. Do tada su mu vrata sa rešetkama uvek otvarali i zatvarali čuvari. Novu "privilegiju" je doživeo kada je, zbog mnogih boljki, morao da bude smešten u zatvorsku bolnicu.

Slobodu je ponovo osetio septembra 2007, posle 22 godine neprestanog boravka u zatvoru! Manojloviću, koji se od 1985. godine nalazi u Kazneno-popravnom zavodu u Nišu, tada je dozvoljeno da dva vikenda mesečno provodi izvan zatvora, u svojoj kući u niškom naselju Gorica, koju je nasledio od oca.

- Neopisiv je osećaj biti ponovo na slobodi - priča Manojlović. - To je mešavina euforije, koju donosi saznanje da sam tri dana slobodan čovek, i razočaranja, koje izaziva svest da su se dva veka smenila a da sam to propustio. Svet se promenio u mom odsustvu. Ono što mi je upalo u oči kada sam prvi put izašao kroz zatvorsku kapiju jeste da su umesto "Zastavinih" kola sada na putevima uglavnom strani automobili.

Međutim, boravak na slobodi od njega je napravio socijalni slučaj. Kako sam priznaje, o njegovom izdržavanju staraju se rođaci, prvenstveno tri sestre. One su mu kuću opremile skromnim nameštajem, a njihova je briga da bratu ništa ne manjka tokom boravka na slobodi.

- Još ne mogu da se naviknem na sestričine i na to što me zovu deda Vučko - govori Vučko. - Dok je za mene život stajao, za moju rodbinu je išao dalje. Moje sestričine su se poudale i dobile decu, otac i brat su umrli, a ja im ni na sahrani nisam bio.

Po njegovim rečima, tri dana na slobodi prolete u sekundi. Slobodno vreme Vučko uglavnom provodi u kući, a do grada ode samo da bi ispunio obavezu prijavljivanja policiji.

- Obavezno odem u crkvu i zapalim sveću - kaže Manojlović. - Odlazak u grad izbegavam, jer srećem osuđenike koji su sa mnom bili u zatvoru i izdržali kazne. Saznanje da ja to neću doživeti me ubija... A kada prođu ta tri dana, dok zaključavam vrata i krećem ka kapiji, osećam se kao robot. Život u zatvoru od čoveka napravi programiranu mašinu, koja tačno zna šta se i kada radi, i šta se sme, a šta ne sme. Teško je takvom čoveku da shvati da makar nekoliko dana može da bude drugačiji.

Odsustvo iz zatvora koristi da na kući obavi sitne popravke. Noću se često prihvati olovke, pa na papir izlije svoj jad.

- Pišem pa pocepam, pa ponovo pišem... - veli naš najpoznatiji osuđenik. - Pokušavam da shvatim kako je moglo da se desi da život ovako protraćim, a da ni posle tolikih godina za mene nema milosti.

Kako kaže, ako ima Boga i pravde, planira da nastavi porodičnu tradiciju u rodnim Dobrim Vodama. Kao i njegov otac, hoće da se bavi pčelarstvom i voćarstvom. Doduše, minule decenije bilo je nekih saznanja da i u niškoj ciglani IGM "Ćele kula" njegove bivše kolege žele da im se Vučko vrati i tu dočeka invalidsku penziju.

Zanimljivo je, dok je boravio u istražnom zatvoru, koji se u to vreme nalazio u samom centru Niša, Vučko Manojlović je organizovao i spektakularno bekstvo.

- Bio sam ljut što sam nevin iza rešetaka, pa sam "otključao" bravu ćelije, od tri čuvara oteo oružje i zatvorio ih - priseća se Vučko. - Zatim sam nesmetano izašao napolje, zaustavio prva kola, oteo ih pa se odvezao do sela Čamurlija kod Niša. Legao sam na jednu livadu da se odmorim, a onda je organizovana velika hajka. Podigli su i rezervni sastav policije, alarmirali vojsku, a u potragu su krenuli i helikopterima, kao da sam neki krvoločni ubica. Tim bekstvom sam samo hteo da im dokažem da nisam kriv. Inače, da sam hteo, pobegao bih i nikada me ne bi pronašli. Garantovano!

Vučko naglašava da je u bekstvu planirao da se nekako domogne Beograda, i da tamo demonstrira ispred nekog spomenika. Da javno iskaže svoj protest zbog nepravde koja mu je nanesena.

Iako je Manojlović odavno naučio da institucije ignorišu njegove reči, ipak ne može da shvati ovu vrstu robije. Kaže da mu je sad teže nego kad je tražio da ga vode na streljanje. Vlast ga perfidno muči neizvesnošću, ubijajući u njemu volju za životom. A za državu, ovaj čovek kao da ne postoji.

Vučko Manojlović je to dobro osetio, ali je ipak ostao uporan. Svih ovih godina i decenija koje je proveo u zatvoru pisao je državi, tražeći da se, kako kaže, ispravi velika greška prema njemu.

Mnogim insitucijama je prosledio oko 250 podnesaka, a odgovore je dobio tek na nekoliko... I to negativnih.

- Užasno sam se osećao zbog tog ignorisanja, jer su svi redom ostajali nemi, iako su dobro znali da mi je učinjena nepravda - ukazuje Manojlović. - Tim pre što mi je poznato da su svi osuđenici na smrt iz drugih republika, posle raspada Jugoslavije, izašli iz zatvora. Jedini sam ja ostao iza rešetaka, valjda kao neka zaostavština SFRJ. Ali, i dalje se nadam, jer mi ništa drugo i ne preostaje. Postoji neka vera, mnogo se toga u politici promenilo, došli su drugi ljudi koji misle drukčije... Valjda će neko od njih poželeti da zaviri u moj predmet i pogleda te silne spise. A onda će videti da li je stvarno Vučko zaslužio ili nije da čami u zatvoru.

(Nastavlja se)