Srbi moraju nestati!

NA sastanku državnog i vojnog vrha u Hrvatskoj 31. maja 1995. pod predsedništvom Franje Tuđmana, usaglašeni su konačni detalji vojne operacije „Oluja“ protiv Republike Srpske Krajine.

Pošto je saslušao plan načelnika Vrhovnog vojnog stožera generala Janka Bobetka, ranijeg komandanta Zagrebačke vojne oblasti, Tuđman je izložio svojim saradnicima kako treba dalje delovati protiv Srba:

„Rešiti na koji način? To je sada tema naše današnje rasprave. Da nanesemo takve udarce da Srbi praktično nestanu, odnosno što nećemo odmah zahvatiti da mora kapitulirati u nekoliko dana... Prema tome, nije nam glavni zadatak Bihać, nego nanošenje na nekoliko pravaca takvih udara da se srpske snage više ne mogu oporaviti, nego da moraju kapitulirati“

Jedan od vojnih dejstava predviđa i bacanje letaka iznad teritorije RSK kako bi se dezinformacijama delovalo na srpsko stanovništvo:

„Jedan letak ovako znači opšte rasulo, pobeda Hrvatske vojske uz podršku sveta, itd. kao: ’Srbi, vi se već povlačite preko... itd, a mi vas pozivamo da ne treba da se povlačite, mi vam garantujemo sigurnost’... Znači, na taj način im dati put, a garantovati tobože, tzv. građanska prava!“

Pored opšteg vojnog pravca prema Bihaću, bilo je reči i o vojnom dejstvu prema Kninu, kao i određivanje snaga koje će biti tamo upuđene. Osnovno je da Hrvatska vojska treba da razara srpska mesta, da pali kuće i imovinu, kako bi se stanovništvo osećalo nesigurno i u strahu za svoje živote.

Na Tuđmanovu primedbu da je Knin „tvrd orah“, general Ante Gotovina mu je odmah odgovorio:

„Predsedniče, u ovom trenutku mi kompletno s našom tehnikom kontrolišemo Knin. Nije uopšte to, ako je komanda za udar na Knin - mi ga za nekoliko sati rušimo, kompletno!“

Zagrebački „Globus“ u broju od 3. avgusta 1995. objavljuje da se u Hrvatskoj u ranim jutarnjim časovima vrši masovna mobilizacija, kao i da se na granici prema Krajini nalazi velika koncentracija hrvatske vojske. Na udaru su, kako list prenosi, Srbi i teritorija koju oni kontrolišu, zatim Istra i svi funkcioneri opozicionih stranaka, odnosno partija koje nisu po volji vlasti.

Najmasovnija mobilizacija obavljena je u Splitu, a kako u Zagrebu svaka opština daje po jednu brigadu, većini ambasada savetovano je da pripreme članove svojih porodica da napuste Zagreb i vrate se u svoje zemlje. Mnoge avio-kompanije, među prvima one iz Švajcarske, Austrije i Velike Britanije otkazale su letove za Zagreb, Split i Dubrovnik.

„Globus“ donosi i mišljenje jednog diplomate:

„Zašto bi bilo ko mobilisao toliko mnogo ljudi i podigao na najviši stepen borbene gotovosti vojsku, zašto bi nagomilavao tako snažne trupe na samoj liniji razgraničenja, ako stvarno ne misli da krene u napad?“

Piter Galbrajt, američki ambasador u Zagrebu, „Rojteru“ je izjavio kako nema razloga za rat, s obzirom na to da je srpska strana spremna za razgovore o političkim pitanjima. Galbrajt prenosi spremnost Krajine, odnosno Milana Babića o otvaranju dela auto-puta Beograd - Zagreb koji prolazi kroz Republiku Srpsku Krajinu i puštanju vodovoda.

Babić je ponovio da je u smislu plana Z-4 potrebno da se obustavi vatra, da Hrvatska izvrši demobilizaciju svoje vojske i obustavi mobilizaciju, zatim da se u smislu Rezolucije 901 Saveta bezbednosti UN izvrši razmeštanje snaga UN u smislu Vens-Ovenovog plana, koji je Krajina prihvatila 1992.

Na osnovu plana Z-4, Srbima u Hrvatskoj je tada „nuđena država u državi“, što su najviši predstavnici Republike Srpske Krajine prihvatili, a iza kojeg su stajali Evropska unija, Ujedinjene nacije, SAD i Rusija.

Dan pre otpočinjanja „Oluje“, 3. avgusta, hrvatska delegacija je na pregovorima sa krajinskim Srbima u Ženevi o planu Z-4 ponudila, navodno, „mirnu reintegraciju okupiranih područja“. Tuđman je zahtevao da Srbi oslobode prugu preko Knina. Delegacija RSK nije potpisala taj plan s obzirom na to da su Hrvati tražili isključivu kapitulaciju.

Tog 3. avgusta 1995, kako je objavio zagrebački „Jutarnji list“, na sastanku u Beogradu Piter Galbrajt je uspeo da privoli Milana Babića da ipak prihvati mirovni plan. O tome je Galbrajt izvestio Tuđmana, koji, međutim, nije odustao od svojih planova, pošto su pripreme daleko otišle.

U pripreme obračuna sa Srbima uključila se i Televizija Zagreb, koja je sprovela anketu u kojoj je 73 odsto građana bilo za akcije protiv Krajine.

Komanda Vojske RSK saopštila je, dan ranije, da je 2. avgusta bombardovala širu okolinu Dubrovnika, kao i da će ponovo tući Dubrovnik ukolio hrvatska vojska nastavi da bombarduje Drvar.

Zeleno svetlo za operaciju „Oluja“ dao je izaslanik SAD Ričard Holbruk. To je objavio novinar „Njujork tajmsa“ Dejvid Bejdner na osnovu izvora iz Stejt dipartmenta. U dokumentarnom filmu američke proizvodnje „Jugoslavija - rat koji se mogao izbeći“, koji je srpskoj javnosti malo poznat, Holbruk je uoči priprema, 2. avgusta 1995, došao u Zagreb na sastanak sa Tuđmanom. Priznao je da je odobrio operaciju „Oluja“. To pominje novinar Bajdner, koji citira zvanične memoare o pregovorima u Dejtonu Ričarda Holbruka. U ovom dokumentarnom filmu snimljen je i Agim Čeku.

Hrvatska je tada donela odluku da uz pomoć - kako je tada tvrdila - SAD i NATO izvede vojno-policijsku akciju kojoj je dat šifrovani naziv „Oluja“, koristeći šifrovani naziv iz rata u Iraku, „Pustinjske oluje“.

(Nastaviće se)