Srbima povratka nema

ČETIRI dana po završetku vojne ofanzive, 11. avgusta 1995, Ministarstvo zdravlja u Hrvatskoj je obavestilo javnost da imaju 174 mrtva i 1.430 ranjenih, dok je sa srpske strane ubijeno 560, a ranjeno 1.850 krajiških vojnika. „Veritas“ ima u svojoj evidenciji imena 1.959 poginulih i nestalih Srba, od čega 1.205 civila. Pre ofanzive je u Krajini živelo oko 450.000 stanovnika.

Podaci „Veritas“ su ukazivali da su u Kninu poginule ili nestale 362 osobe, u Gračacu 169, u Glini 128, Vrginmostu i Benkovcu 110, itd. Zapravo, za 749 je utvrđeno da su poginuli, dok je sudbina ostalih neizvesna. Međunarodni crveni krst registrovao je 550 grobnih mesta, dok je u Krajini ostalo da živi, u teškim uslovima, samo 8.444, uglavnom starijih osoba.

Iz Krajine je proterano oko 250.000 stanovnika, dok je Ema Bonino, Evropski komesar za izbelice, smatrala da je oko 10.000 osoba iz kolone nestalo tokom bežanja. Mnoga od tih lica završila su u masovnim grobnicama.

Preko 1.500 zarobljenih vojnika predato je sudovima koji su ih osudili na tri-četiri godine zatvora.

Dan kada je Knin pao, 5. avgust, Hrvatska slavi kao Dan pobjede i domovinske zahvalnosti.

Dvadesetak dana po prestanku „Oluje“, tačnije 26. avgusta 1995, u Knin je došao voz, od Tuđmana nazvan vlak slobode. Tuđman je tada izneo svoje pravo viđenje Srba:

„Knin je sada hrvatski i nikada više neće biti povratka na ono što je bilo. Srbi više nemaju gdje da se vrate, a nikada u historiji nisu ni bili ovdje duže od dvjesta - trista godina...

Pozivam sve hrvatske domoljupce diljem svijeta da se vrate u Knin u hrvatsku Krajinu koja je sada oslobođena, konačno oslobođeni hrvatski teritorij... Došli smo ovdje s vlakom slobode. Gdje su ti Srbi, koji su nam prijetili? Knin je postao užas antihrvatski koji je i doveo do toga da Srbi započnu borbu protiv samostalne i nezavisne hrvatske države. Tko ih je doveo do toga da neslavno nestanu iz Knina i ovih krajeva, kao da ih nikada nije bilo“!

Kada je „vlak slobode“ stigao i u Split, Tuđman je ponovo govorio:

„Ako oslobađanje istočne Slavonije i Baranje ne bude išlo na miran način i uz pomoć međunarodne zajednice, onda će biti ne samo novih oluja nego i gromova!“

Iako mu se pripisuje izvesna sklonost prema hrvatskoj vladi, Piter Galbrajt suprotno tumači mračne strane „Oluje“.

Na suđenju u Hagu trojici hrvatskih generala Gotovini, Čermaku i Markaču, Piter Galbrajt, u vreme „Oluje“ američki ambasador u Hrvatskoj, izjavio je:

„Oluja je bila nužna vojna operacija, jer su Srbi napadali Bihać. Nažalost, posle operacije „Oluja“ sprovedeno je sistematsko uništavanje domova i imovine Srba, a ubijeno je nekoliko stotina Srba koji su ostali i to ponajviše starih i nemoćnih. Tadašnje hrvatske vlasti odobravale su zločine, a možda su njima i upravljale. Tuđmanova vlada nije želela da se Srbi vrate u Hrvatsku“.

Sličan stav ponovio je gostujući u emisiji HTV „Nedeljom u 2“. avgusta 2009. Galbrajt je bio isključiv:

„Niko ne može poreći da su se zločini posle Oluje dogodili, uključujući korake čiji je cilj bio sprečavanje povratka Srba. U slučaju „Oluje“ hrvatske snage su bile te koje su pljačkale, ubijale i palile. Bio sam ovde u vreme „Oluje“. Bilo je jasno da je Hrvatska vojska imala punu kontrolu i da su oni, koji su ulazili, to činili s odobrenjem vojske i policije. Ljudi iz američke ambasade videli su hrvatske vojnike kako pale kuće. Mislim da je umešanost hrvatskih vlasti u ono šta se događalo bila vrlo jasna. Ostaje da se vidi na kojem nivou, ali umešanost je postojala“! - rekao je Galbrajt.

Galbrajt je, isto tako, izjavio svoje žaljenje što je odmah posle „Oluje“ - ali isto tako i kao svedok optužbe na suđenju Slobodanu Miloševiću i Milanu Martiću - rekao da „u Hrvatskoj nije bilo etničkog čišćenja u samoj „Oluji“, jer je većina stanovništva odmah napustila to područje“. Tada se to tumačilo kao opravdanje hrvatske vojne ofanzive.

Piter Galbrajt se, naime, četiri puta pojavljivao na haškom sudu kao svedok, s obzirom na to da je bio ambasador u Zagrebu od 1993. do 1998. Prema radiju Slobodna Evropa od 23. juna 2008. Galbrajt je naveo da su se pljačka i uništavanje imovine Srba tokom „Oluje“ i sprečavanje njihovog povratka zakonskim i drugim merama posle operacije dogodili upravo zato „što su državne vlasti Hrvatske, Tuđman i grupa oko njega, želeli da se to dogodi i bili su zadovoljni kada se dogodilo.... Kada su Srbi jednom otišli, Tuđman više nije želeo da se vrate“.

Povodom uništavanja Krajine Galbrajt je naveo:

„Sistematsko uništavanje Krajine bilo je naređeno ili dozvoljeno, a u svakom slučaju to je bila namera hrvatskih vlasti. Verujem da je to bila namerna politika vlasti u Zagrebu“!

Galbrajt ponavlja stav Tuđmanovog savetnika Hrvoja Šarinića da su Srbi „rak na trbuhu Hrvatske“, kao i Tuđmanovu odluku da Krajinu naseli Hrvatima iz dijaspore, odnosno da stvori „homogenu Hrvatsku državu“.

U Hagu se sudilo trojici generala, a na optužnicama su i imena četvorice sada pokojnih visokih državnih zvaničnika. To su Tuđman, predsednik Hrvatske; ministar unutrašnjih poslova Gojko Šušak, Janko Bobetko, glavni planer akcije „Oluja“, i Zvonimir Červenko.

(Nastaviće se)