Tragičan put spasa!

OSLOBAĐAJUĆU presudu generalima Gotovini i Markaču, u drugoj deceniji izgona četvrt miliona Srba iz Hrvatske, raskućeni narod primio je kao so na živu ranu. Potresna svedočenja iz “Oluje”, neće im pomoći da je zacele. Ali je važno da se kaže bar deo istine o njihovom stradanju.

Pepo Jakovović, Bijele Vode, Glina, 5. avgust 1995.

- Otresli smo prve plodove bjelošljive. Brojim kace. Sedam! Neka bude rakije i za narod i za vojsku. U oborima svinje se nešto uznemirile. Stoka udarila u nekakvu strašnu riku. “Pao Knin, narod beži, spasava se”, viče sin Petar. Šta, crni sine, pao?! Otkud odjednom?

A odjednom, kolone krenule otud od Gline. Traktori, fiće, zaprege... Jecaji, jauci. Sirotinja kulja i jauče. Za kućom, za grobovima, za stokom, za životom. Ko je mogao i da pomisli da će biti - bivši... Puštaj stoku, puštaj sve, vičem. Ako se vratimo, dobro je. Ako se ne vratimo, biće valjda negde života, tešim samog sebe. Nisam mislio da će to biti konačni rastanak s našim, vekovnim ognjištem.

- Sve se odigralo u trenu. Pitam se zar opet ova naša Banija mora u zbegove. Žena Ljubica ljubi prag. “Ajde, ženo, ne sluti, crni te đavo odneo”, kažem joj i guram je na traktor. Ja za volan, ona do mene. A kolone, sve veće. Put prema Sisku zakrčen. Okrenemo prema Dvoru na Uni... I tamo sve zakrčeno. Masa nas nosi. U prikolici iza nas, sedamnaestoro ljudi i mali Aca, moj unuk. Ima samo dve godine. Ne zna šta se događa. I bolje je što ne zna. Razmišljam: da smo imali vremena da barem nešto ponesemo. Ništa! Pođi tamo, pođi onamo, sati kao godine, a svuda jauci. Pronose se vesti gore srpske kuće na Kordunu. Ustaše pale i ubijaju, redom.

Vesti o stradanjima sustižu jedna drugu. Na svaku odgovaraju strašni jauci iz kolone. Kao poslednji vapaj pred smrt. Našu kolektivnu. Moja žena, Ljuba, kojoj su u glinskoj crkvi izgoreli roditelji, nikada nije zaplakala. A sada, ne možeš da je umiriš. Jauknula je samo jednom, kada joj se volan od traktora nabio u grudi. Od toga je i umrla.

Put Glina - Dvor na Uni, svedoči oficir Vojske Republike Srpske Krajine, Dragan Mirković:

- Izvlačimo sa Šamarice vojna sredstva i opremu. Neko je predložio da sve to zapalimo, da ne ostavljamo hrvatskim bojovnicima. Odlučili smo da spasemo barem što možemo. A od ljudi u koloni ne možeš da se provučeš. Kamioni se zaglavljuju. Puštamo nesrećne ljude da prođu. Ispred mene, hladnjača prepuna. Izbezumljeni pogledi žena i dece. Iz kabine hladnjače, vidim samo ruku, vičem tom vozaču: “Samo malo, nazad, udesno”. Otud nema odgovora. Iskačem iz kamiona i prilazim kabini hladnjače...

A, preda mnom - dečak! Ima jedva deset godina. Uplašeno lice deteta sanjam svih ovih godina. Kaže mi: “Čiko, ja znam samo da vozim napred”. Zanemeo sam.

Selo Vlahovići, Banija, Pavle Beurača nikada neće zaboraviti 6. avgust 1995. godine.

- Imao sam šest godina, mama Slobodanka kaže da me je strašno želela, a dobila me u poznim godinama. Detinjstvo, ratno, a mladost... kao da mi je i posle bio rat. Pamtim kako me je mama grlila i štitila od granata dok smo u koloni bežali. Nismo znali kuda bežimo, a nismo znali ni gde je tata Dragiša. Bio je negde na liniji fronta. Ne znam da li je mama više strahovala za tatu ili mene. Znam samo da je ponavljala: “Sine, nikom te ne dam”. Negde, dok smo se spuštali u toj koloni, granatirali su nas. Mami je granata odbila ruku. Samo je stegla maramom, a desnom mene. Ko da zaboravi. Gledao sam konje koji su vukli zaprege pune ljudi. I malene, žute pse koji su pratili domaćine na putu progona. Onda sam video koliko je ljudi posustalo, ostajalo kraj puta. Ne smem da mislim kakva im je sudbina bila.

Topusko, istog dana, svedoči Jelka Todorović sa Korduna:

- Slili smo se u tesnac, kod banje. Stotine ljudi u panici: ceo Kordun, pola Banije, čini mi se, bilo je u tom tesnacu. Agonija traje, jer je put zakrčen. Ljudi silaze sa traktora da nahrane decu. A hrane nema. Odjednom, čujem avione. “Neće, valjda”, ponavljam u sebi. Onda se odozgo otvorio pakao. Popadoše oko mene, kao lese, nesrećni ljudi. Vidim krv, krv i smrt. Svuda smrt. Pridižu majke ranjenu decu. Vidim im nepomična tela pogođena mitraljezima odozgo. Bože, kako posle ovog stradanja dalje. I kakav je to put spasa ako se spasavaš bežeći preko krvi. Između ubijenih ljudi?

Kasnije sam na putu Prijedor - Banja Luka, na ledini kod Omarske videla Vitu Galić. Ona, jasenovački logoraš, vida rane sinu vojniku. Pulsira otvorena rana na glavi od gelera. Stigao ih dok su prelazili Unu. Pamtim Vitine reči: “Jasenovac sam pretekla, a kad sam sina, Gojka rodila, i ja sam se ponovo rodila. Ako njega izgubim, ne treba mi život. Moj raskućeni narode, sine, ako te izgubim”, ponavljala je žena. Gojko joj je umro na ledini kod Omarske 15. avgusta.

Vita Galić, sedam dana kasnije. Narod je skupio novac za sahranu. I sina, i majke. Šta se sve preživelo u tim nesrećnim kolonama, pa se pitam, kako sa svim tim sećanjima možemo da živimo. Ali, čovek je životinja. Ma, gora od životinje. Jer sve podnosi. I opet živi. I sa ovom ranom slobode hrvatskih generala, živi.

(Nastaviće se)