Osmeh samo na slikama

ČEKAM samo da umrem - kaže starica Dara, ispred barake kolektivnog centra u Krnjači.

Suze joj naviru, a ona ih nevešto skriva. Umornog koraka uvodi u svoj izbeglički sobičak, pokazuje memljive zidove, vlažan plafon, dotrajale instalacije, napukao pod... Beograd je prvi put videla iz traktora na kojem su je komšije dovezle iz Knina.

- Volela bih samo još jednom da vidim onu moju kuću, nadišem se vazduha, pogledam u drvo koje sam posadila... - kaže jecajući.

Nekoliko baraka dalje, soba Gajića.

- Ne pišite, molim vas, kako mi se starije dete zove, bilo bi ga sramota od drugova u vrtiću. Šta imamo da pokažemo? Izbegličku bedu?

Poluprazni hodnici. Pune žice ispranog veša. Iz poneke sobe težak miris kuvanog jela.

Kampovi se polako prazne. Mnogi ih napuštaju sami, pronalaze posao, snalaze se. Ti ljudi su žilavi, ne stide se posla i grčevito se bore za opstanak. A ostali su samo oni koji do sada nisu dobili šansu. Među njima i porodica Milanko, iz Obrovca. Prognani u „Oluji“.

- Sanjam kako hodam po mojoj kući punoj svega. Imali smo sve, sada nemamo ništa - kaže Radmila Milanko.

Radmila je težak invalid. Njena bolest traje od kada i izbeglička tuga. Razbolela se iznenada, samo joj je korak stao. Tri godine preležala je u bolnici, bez prave dijagnoze. Rekli su joj: „To je od stresa.“

I porodica Milanko iz Obrovca, u Srbiju je došla u koloni punoj muke i polupraznih zavežljaja. Bežeći od strahota rata, našli su se u vrtlogu neizvesnosti.

Sa suprugom Draganom, inženjerom, nekadašnjim predsednikom Opštine Obrovac, od 2003. živi u kolektivnom centru u Krnjači, u memljivom sobičku sa dva metalna kreveta. U susednoj sobi je njihova ćerka Dragana, profesor srpskog jezika. Sin Damir, završio je prava s prosekom 9,46. Danas je u Americi. Otišao je, kaže njegova majka, po svoju šansu.

U nadi da će im se osmehnuti obećani dom, i Pjevalice ređaju niske izbegličkih godina. On, Milan Pjevalica, nekada ugledni profesor hemije iz Knina, i njegova supruga Dušanka dugo su se nadali da će se na svoje ognjište vratiti. Ali, ta ih je nada napustila.

- Tamo života za nas Srbe više nema - kaže Milan, čijeg su oca ubile ustaše 1943. godine. Od tada pa do danas život ga je mnogo puta stavljao na muke, ali on, kaže, nije poklekao i izgubio veru u dobrotu, ljude, ljubav...

- Ovo je četvrti krov pod kojim živim - kaže Milan. - Prvu kuću srušio je zemljotres, iz druge su nas proterali, a prvi kamp u kom smo bili u Srbiji se zapalio.

Iako su slične, svaka izbeglička priča tužna je na svoj način... Punih 17 godina traje drama ljudi koji su se, osim strahota rata, gubitka porodica i svega što su godinama sticali i kućili, susreli sa borbom za egzistenciju. U teškoj i mučnoj bici za golo preživljavanje, većina ih je prihvatala svakojake poslove, bila prinuđena da se nađe u sivoj zoni i radi na crno. Prvih godina izbegličkog statusa, mnogi nisu primali ni dinar pomoći, a ostali su bez plata, penzija, socijalnih i drugih davanja.

Većina izbeglica nalazi se u teškoj zdravstvenoj situaciji - ili su isuviše stari ili ozbiljno bolesni da bi razmišljali o povratku kući ili započinjanju novog života u Srbiji. Mnogi boluju od psihičkih poremećaja, raka, težih oblika dijabetesa, bolesti bubrega... Nažalost ima i onih koji su u nemoći podigli ruku na sebe.

- Oni mlađi, zdraviji, uglavnom rade na crno teške fizičke poslove. A šta ćemo mi, bolesni, nemoćni i stari - kaže čovek, ne prihvatajući da ga iko oslovi imenom.

- Bio sam čovek, sada sam senka - kaže, odlazeći...

U ovom izbegličkom kampu, u sobama žive čak i petočlane izbegličke porodice. Teške sudbine ovih ljudi kamen bi rasplakale. Na pomen „Oluje“ odmahuju rukom. Zaboravljeni od svih, ogorčeni na sve.

- Mi smo sramota i Hrvatske i Srbije - kaže Petar Spratušić iz kolektivnog centra u Pančevu. Ali, ne tugujem, jer uzdišući nad prošlim jadom privlačiš novi.

I on je u dramatičnom trenutku kada su se iz Krajine ka Srbiji slivale tužne kolone prognanika, utočište našao u klektivnom centru. U njima je živelo više od 80.000 ljudi iz Hrvatske i Bosne. Ovakav smeštaj je privremen i nužno zlo. Nažalost, mnogi su i danas na istom mestu, kao pre 17 godina.

U preostalim sabirnim centrima izbegličke muke, jada i očaja, suze za izgubljenim životima i napuštenim ognjištima. Svetla slika uokvirena u jedinstven ram zajedničke tuge su - deca. Na njihovim licima ima osmeha, radosti i vere, a dobre ocene, položeni ispiti i diplome dokaz su da je život jači od svake nedaće.

- Imamo divnu decu koja ćutke podnose nemaštinu i izbeglištvo - kaže. - Ništa od nas ne traže, a sve što im damo, njima je - dovoljno.

- U ovoj sobi živimo muž i ja sa dvoje male dece - kaže Mirjana, rodom iz Nove Gradiške. U kamp je došla kao devojčica, a sada u njemu gaji svoju decu.

- Muž je radnik u „Ivanu Milutinoviću“. Ovde, u centru smo se upoznali, pa se i on doselio u moju izbegličku sobu. Nema ništa svoje, pa mu je i ovaj sobičak „kula od zlata“. Beda nas je očvrsla ali, žao mi dece.

- Godinu dana bili smo bez dinara - seća se Dragan Mitrović. - Iz jedne muke, upali smo u drugu, činilo se strašniju. Iz sna me budio strah da li ću imati za komad hleba ili će mi deca umreti od gladi. Plakao sam dugo, muški neutešno, a onda rekao sebi: Bez suza ideš dalje! Više ne plačem. Život jeste velika borba, a pobeđuju najjači.

(Nastaviće se)