Majka otac porodice

IZBEGLICE Braco (57) i Momirka (57) Obućina imaju desetoro dece. Većinu su u izbeglištvu rađali i podizali.

- Obožavamo decu. Ona su nam pomogla da preživimo izbegličku muku - kaže Momirka i ponosno ređa imena: najstarija je Danka, pa Branko, Branka, Dejan, Dragana, Dejana, Aleksandra, Aleksandar, Radmila, Damjan.

Odnedavno se porodica proširila za još dvoje unučića i snaju Goranku. A, biće, kaže još naslednika. Kad je zatvoren izbeglički kamp u Deliblatu, Obućine su se preselile u privatni smeštaj. Sada im je lakše, ali izbegličkoj borbi kraja nema.

Ćerka Branka (31) težak je šećerni bolesnik i četiri puta dnevno je na insulinskoj terapiji. Braco, koji je radio u saobraćajnoj policiji, oboleo je od karcinoma grla. Obućine se nadaju da će im Komesarijat dati na korišćenje seosko domaćinstvo, u okviru programa pomoći mnogočlanim izbegličkim familijama.

I Jela Tovarlaža iz Smrtića kraj Okučana, majka sedmoro dece, u Srbiju je došla u izbegličkoj koloni, trudna. Po najmlađem sinu Nikoli kojem je 17 godina, meri i svoje izbeglištvo.

- Muž Mirko nestao je u „Oluji“ - kaže ona. - Jutrom, 2. maja 1995, po njega je došla vojna policija. Tada smo se poslednji put videli. Rekao mi je da čuvam decu.

S Jelom smo prvi put razgovarali pre dve godine. Tada je živela u kolektivnom centru „Čardak“, u Deliblatu kraj Kovina. Sa njom i sva njena deca koje je sama podigla, iškolovala i sačuvala. Bila im, kaže, i otac i majka.

Kad se „Čardak“ u kojem je živelo 140 izbeglih i prognanih zatvorio i Jela je, kao i većina njenih izbeglih komšija Krajišnika, dobila na korišćenje privatni smeštaj, nedaleko od barake u Deliblatu. Deca su joj porasla, neka osnovala svoje porodice. Kao i tada u skromnom sobičku, i danas je najsrećnija kad ih okupi o praznicima.

- Spremim šta imam. Svi se sjatimo oko Mirkove slike s našeg venčanja, jedine uspomene koju sam bežeći ponela sa sobom. Deci pričam o Smrtićima, o našoj kući koju su hrvatski vojnici spalili. Gledala sam kako gori - kaže Jela.

Jela i dalje radi na poljoprivrednom gazdinstvu. Na njivu ulazi kad rode prve višnje, a odlazi s poslednjom berbom grožđa. Ruke su joj izborane od sunca i zime, izgrebane od granja i motike.

Gordana Pejkić iz Korenice kaže da je ranije bilo više pomoći, dolazili su donatori, predstavnici međunarodnih humanitarnih organizacija. Sada, kao da su na nas svi zaboravili.

Da bi prehranila decu Gordana je nadničila kod gazda, prodavala na pijaci...

- Sada ni posla nema - kaže. - Teško se živi. I dalje me ubija tuga.

Ni 17 godina posle druge najveće srpske seobe 200.000 izbeglih u „Oluji“ nije se ni primaklo rešenju nevolja. I oni malobrojni koji žele natrag u Krajinu ne mogu da vrate imovinu, nemaju sigurno zaposlenje. Neretko ih čekaju provokacije, diskriminisani su gotovo na svakom koraku. Prognanici kojima je Srbija pružila utočište i utehu, uglavnom nemaju siguran krov nad glavom. Opstanak za njih znači raditi bilo šta, po bilo koju cenu. Preteško i jednima i drugima.

Mirjana Grujić izbegla je iz Daruvara. U kampu u Krnjači upoznala je Zorana Požara iz Petrinje, koji je posle zarobljeništva i tortura po hrvatskim zatvorima postao invalid 90 odsto. Imaju devetogodišnjeg sina. Pre 12 godina Mirjana je izgubila ruku u saobraćajnoj nesreći. Stajala je na autobuskoj stanici kada je pokosio automobil. Ni ona ni muž nisu sposobni da rade, žive od njegove invalidnine.

- Živi smo i volimo se - priča vedro. - Dete nam je dobar đak i sportista. Zahvalna sam i roditeljima dece sa kojom on ide u školu. Pomažu nam kada god mogu.

Zoranovo ime je na optužnici. Mirjana se lično srela sa predsednikom Hrvatske Ivom Josipovićem kada je došao u zvaničnu posetu Beogradu. Tražila je da njenom mužu ukinu presudu, a od Josipovića dobila obećanje da će se posle tri meseca zatvora u Hrvatskoj braniti sa - slobode.

- Posle svih tortura kroz koje je prošao do danas se psihički nije oporavio. Optužnice za ratne zločine, bilo javne ili tajne, smišljene su da zastraše i spreče naš povratak - kaže Mirjana.

Porodica Janka Markovića, iz Udbina bila je smeštena u centru u Pančevu. Devet godina Markovići nisu primili dinar pomoći. Pokušavali su i da reše status stana u kojem živi hrvatski bojovnik sa porodicom. U traganju za pravdom Janka su bez reči uhapsili i mesec dana držali u zatvoru.

- Nismo znali da li je živ - kaže njegova žena Slava. - Deca mala, jedno u pelenama, drugo školarac. Plakala sam uveče, kad zaspe. Najteže mi je bilo ujutru, kad sin pođe u školu a ja nemam od čega da mu napravim sendvič.

I Mesarevići, Veselin i Gordana i njihovo dvoje dece, prošli su trnovit izbeglički put. Da prehrane decu radili su najteže fizičke poslove, on kopao kanale, ona čistila tuđe kuće. Kao i hiljade srpskih porodica i oni čekaju da se vrate u svoje domove.

- Stotine kuća nisu vraćene vlasnicima srpske nacionalnosti - kaže Veselin. - Srbi, koji su pre rata bili vlasnici hiljada hektara obradivog zemljišta ne mogu da uđu na svoj posed. Znam da Komesarijat pokušava da nam pomogne, ali takozvano statističko smanjenje izbeglih ne znači da se naš problem rešava. U najvećoj meri mi samo menjamo status.

- Mnogi naši srpski prijatelji iz Krajine prodavali su imovinu i deset puta jeftinije - kuće i njive odlazile su u hrvatske ruke i za pet, deset hiljada evra! - kaže Veselin. - Teško je i nabrojati nevolje povratnika.

(Nastaviće se)