Crveni teror ne oprašta

POSEBNE ekipe slovenačkih komunista radile su na likvidaciji izdajnika, špijuna, petokolonaša, najčešće u Ljubljani i Novom Mestu. Jedan od vođa bio je Milan Juričev, sin ruskih izbeglica, kome su dali tajno ime - Tarzan. O delovanju pripadnika VOS-a Edvard Kardelj je redovno obaveštavao Tita, potpisujući se kao France Birk, Bevc ili kao Krištof. Marta 1942. javljajući Titu o radu likvidatora VOS-a, Kardelj je napisao:

"... Egzekucioni aparat sastoji se od oko 50 momaka, naoružanih revolverima i bombama, koji su se dobro izvežbali. Sada su počeli njihov broj podizati s obzirom na sve žešći italijanski teror i akcije Bele garde. Ti momci rade svake stvari, a skoro dnevno padaju denuncijanti, okupatorske snage itd. Nikakva policijska zaštita ne spasava one koje su vosovci, tako ih ovde zovu, uzeli na muhu. Vosovci ulaze u restauracije sa revolverima, zamole prisutne da dignu ruke, da se legitimišu, ako traže nekoga, hapse na ulicama i preslušavaju."

Edvard Kardelj je javnosti uglavnom bio poznat kao jugoslovenski komunistički revolucionar, partizan, političar, pisac i najbliži saradnik Josipa Broza. Veličan je kao idejni tvorac i najveći teoretičar jugoslovenskog samoupravnog socijalizma. Nikada se nije sumnjalo da je u mladosti bio politički egzekutor. Umro je u Ljubljani 10. februara 1979. godine, a za života ga niko nije pitao koliko je ljudi pobio u Sloveniji.

I u Srbiji je početkom rata postojala služba za ubijanje ljudi. Preko dva meseca, u Užičkoj republici 1941. godine, koja je povezivala područja pet okruga, delovali su narodnooslobodilački odbori. Vrhovni štab NOPOJ je organizovao 1941. godine službu bezbednosti koja je nazvana Komisija za borbu protiv pete kolone. Njen posao je bio otkrivanje agenata okupatora i petokolonaša, vođenje istrage protiv osumnjičenih špijuna i izdajnika i obavljanje policijskih dužnosti.

U samom Užicu, ovu prvu tajnu policiju u Srbiji vodio je Slobodan Penezić Krcun. Lično je hvatao špijune i saradnike okupatora: "Drug Ranković mi je u tome pomagao, hapsili smo i kažnjavali najokorelije petokolonaše"! Sudio im je nekad metkom, nekad olovkom. Jedan od glavnih egzekutora, Vladan Mićić iz Požege, svedočio je posle da su ubili preko 400 osoba. "Neke sam ubio i maljem", rekao je. Poslednja grupa od 50 uhapšenika, među njima i akademski slikar Mihailo Milovanović, ubijena je u noći između 27. i 28. novembra 1941, uoči povlačenja iz Užica.

Slične specijalne formacije za borbu protiv izdajnika postojale su i u Hrvatskoj i u Bosni. Iz njih je 13. maja 1944. iznikla zvanična jugoslovenska tajna policija Ozna, koja se koristila i naoružanim jedinicima milicije i KNOJA. Pripadnici jugoslovenske tajne i političke policije nosili su uniforme i imali vojne činove, što znači da su zapravo bili vojna formacija. Imali su jedinice za čišćenje terena od pripadnika tzv. kontrarevolucionarnih snaga. U narodu, taj krvavi posao je još nazvan crveni teror.

Za likvidatora protivnika komunista bio je zadužen Ivan Milutinović. Njegov pretpostavljeni je bio Moša Pijade. Za 49 dana vladavine Moše Pijade u Kolašinu, u zimu 1942. godine, ubijeno je 373 ljudi.

Odluku o odmazdi i teroru nad ljudima koji nisu podržavali NOP, doneo je lično Tito 7. decembra 1941. u selu Drenovi kod Prijepolja, na sastanku najužeg vođstva KPJ i NOB-a, u sklopu razmatranja tzv. druge faze revolucije u Jugoslaviji. Josip Broz je tada savetovao da se strelja svako, čak i član Pokrajinskog komiteta, ako se koleba ili pokazuje nedostatak discipline. Tito je imao običaj da izdaje naređenja o smrtnoj kazni, ali bez potpisa. Svojeručno je potpisivao samo pomilovanja. Tragove smrti ostavljao je drugima.

Za Tita, Rankovića, Krcuna i Partiju, progon i uništenje domaćih neprijatelja bio je nastavak oslobodilačkog rata i deo borbe za vlast, u kojoj su sva sredstva bila dozvoljena. Tu borbu su vodili Ozna i od 1946. godine Udba. Svako opunomoćstvo tajne službe vodilo je knjigu streljanih, knjigu uhapšenih, knjigu poternica i registar svih knjiga. Liste streljanih bile su preduge.

U glavnom gradu Srbije posle oslobođenja, među prvima je likvidiran Krste Cicvarić. Ovaj vrsni intelektualac, ocenjen od inspektora Ozne kao anarhista, ubijen je rafalima u svom stanu sa desetak mačaka, koje su sa njim živele. Mnogi Beograđani imali su snage nekako da dođu i do Slobodana Penezića, da mu se požale i zatraže odgovor na pitanje šta se dogodilo njihovim najmilijima. Krcun je imao običaj da kratko odgovori: "Istina je surova, vaši nisu više živi!"

Samog Krcuna pripadnici nacionalnih snaga okrivljuju za smrt Andrije Mirkovića, ratnog predsednika opštine u Užicu, Tihomira Ljubojevića, šefa policije, i nekog Tomovića, kao i rukovodioca Železničke stanice. Goran Lazović, publicista iz užičkog kraja, na osnovu svedočenja Vidana Micića, tvrdi da su i Krcun i Leka organizovali streljanje starog komuniste Živojina Pavlovića. Pre likvidacije, Pavlovića su saslušavali i pendrekom tukli Petar Stambolić, Vladimir Dedijer, Slobodan Penezić i Aleksandar Ranković. Streljački vod mu je pucao u srce, dok je većini drugih izdajnika pucano u potiljak. Titu je samo javljeno da je... posao obavljen.

(Nastaviće se)