Istureni vojnici službe

KRAJEM četrdesetih i početkom pedesetih, Udba je bila politička mašina za uništavanje ljudi. U toj mašini dr Milan Dragutinović, profesionalni ubica i čovek sa deset imena bio je samo jedan šraf. O njemu je napisana knjiga, a sam je davao intervjue za novine, kako bi objasnio kako se vodila komunistička borba protiv vlastitog naroda.

- Iz rata sam izašao kao partizanski borac i rezervni poručnik. Nastavio sam studije medicine koje je rat prekinuo. Kao obaveštajac bio sam mitrovački robijaš, rudar, miner, sveštenik, reakcionar i lekar. Jednom sam čak glumio i kraljevog izaslanika. Tada sam se zvao Jovan Marković, a više puta sam koristio imena Milan Kojić, Obren Vidačić, Mile Popović, Saša Nenadić ili jednostavno Mile, Aca, Predrag, Stanko, Bata i Saša. Za moje najbliže saradnike bio sam samo Doktor. U dosijeu Ozne vodio sam se pod šifrom M - 34 - pričao je dr Dragutinović novinarima.

Rođeni Dorćolac, Dragutinović je posle rata živeo sa majkom na Slaviji. Na poslovima likvidacije odmetnika, Doktor je direktno sarađivao sa oficirom državne bezbednosti i narodnim herojem Panetom Đukićem, kao i sa Miroslavom Sandićem, Živkom Trninićem Žućom, Ivom Šarovićem i Dragoljubom Maleševim. O svom krvavom poslu pisao je u memoarima "Oči u oči sa odmetnicima":

- Po svojim zločinima koje ljudska mašta teško može da zamisli, u jednom trenutku su se posebno pročuli Slobodan Popović i Radoslav Minić, Milan Matović i Radovan Pavlović, Ostoja Herina, Srpko Medenica, Božo Bjelica, balisti Husnija i Hamdija iz okoline Tutina. Onemogućiti te zločince, čiji su jedini zakon bili kama i puščano zrno, nije bilo lako ni jednostavno. Pa ipak, organi državne bezbednosti potpuno su uspeli u tome.

Jednoga dana, preko nekog jataka, dr Dragutinović je uspostavio veze sa četnicima sa Lima. Bilo je to 1946. godine. Tada je parola Udbe glasila: "Ako imaš jatake u ruci, držaćeš i odmetnike za gušu!"

Predstavljajući se kao čovek iz inostranstva, koji će preostale četnike prevesti preko granice, Dragutinović je došao i do komandanta Radoslava Minića, zvanog Gorska aždaja. Koliko je ovaj imao poverenja u njega govori i činjenica da je pristao da se zajedno slikaju. Čini se, međutim, da su odmetnici za Udbu bili laka meta, jer su živeli u šumi izolovani, bez pravih informacija o događanjima u zemlji i svetu. Čim mu se ukazala prva prilika, Doktor je udario pištoljem Minića u glavu. Visok i snažan, čovek od 120 kilograma, Radoslav Minić mu se oteo i izvadio bombu. Nastalo je gušanje, koje je prekinuo četnički jatak jednim metkom. Gađajući oficira Udbe, on je pogodio Gorsku aždaju pravo u čelo.

- Kao student medicine na fakultetu sam učio da rukujem skalpelom, a kao partizan u šumi da pucam iz pištolja. Moj život je zavisio od moje preciznosti. Kod četnika je uvek bilo pravilo da, kada se čuje prvi pucanj, u kući odmah gasi petrolejka. Trebalo je tada u mraku pogoditi metu. Kad sam lovio Srpka Medenicu, pucao sam u mraku i ubio Ivana Šljukića, a teško ranio Dušana Rađenovića - seća se Doktor koji je bio brz na oružju.

Dragutinović je, da bi izradio lažne pasoše, uspeo da fotografiše većinu svojih žrtava, pa čak i opreznog i lukavog Srpka Medenicu. Likvidirao je i Milana Matovića, Vladu Sipčanina, Slobodana Popovića, kao i dvojicu balista, poznatih u narodu samo po imenima Hamdija i Husnija. Sam Doktor, međutim, nije znao koliko je odmetnika ubio. Ni koliko ih je mrtvih obesio. U toku 1945. i 1946. godine tajna služba je imala običaj da javno izloži leš likvidiranog odmetnika. Telo ubijenog je izlagano obično u sreskom mestu i tu je ostavljano da stoji 24 časa, a zatim je sahranjivano.

- Ja sam bio samo istureni vojnik jedne službe, koja je mnogo učinila za bezbednost zemlje. I sve sam to ispričao da bih služio! - napisao je na kraju svojih memoara doktor Milan Dragutinović, koji je živeo i umro u Novom Sadu kao penzioner.

Penzioner Slavko Tomašević, koji je u poratnim godinama radio kao grobar u Čačku, seća se da je, dok je opsluživao Oznu, svojim rukama zatrpao najmanje 150 ljudi. Tomašević tvrdi da je likvidacijama rukovodio Ratko Dražević, šef Ozne u Čačku, koji je svakog dana Slobodanu Peneziću Krcunu slao izveštaje o streljanjima i liste uhapšenih Srba.

I Ratko Dražević, partizan iz Raške koji je postao filmski producent pričao je za list "Duga" kako je obavljao svoj patriotski i državni zadatak čišćenja terena od nepodobnih Srba:

- Posle oslobođenja sam prvo bio sekretar kraljevačkog Okružnog narodnog odbora i član Okružnog komiteta. Tu sam ostao dva meseca. Prešli smo u Čačak, gde su tražili da preuzmem okružnu Oznu. Mrzeo sam to, ali Krcun Penezić mi je prosto naredio: Moraš da pređeš. Naučićeš vremenom kako se to radi! To je bilo jako teško vreme. Mi smo stalno u okrugu imali 2.000 četnika. Svakodnevno smo telegramom izveštavali Krcuna koliko smo ih u toku dana ubili. Ispadne da svakog dana ubijemo 30-40, a ono brojno stanje uvek ostaje isto. Međutim, četnici su se vraćali iz Bosne, izlazili iz bunkera. Jedanput mesečno smo u Beogradu držali savetovanja, na kojima su se svi smejali mojim izveštajima: ubijeno i uhvaćeno 500 četnika, ali ih je na terenu i dalje 2.000 - pričao je otvoreno Ratko Dražević.

(Nastaviće se)