Podrum Ozne - strelište

KADA je dozvolom savezničkih vlasti, koja je stigla iz Beča, maršal Tito posle oslobođenja pokrenuo Misiju za hvatanje ratnih zločinaca i izdajnika, na njenom čelu se nalazio prvo pukovnik Pavle Milić, a potom major Stanimir Dinčić. Zadatak je bio, da sa još dvadeset jugoslovenskih oficira tajne policije, pronađu što više od 2.000 ratnih begunaca sa spiska Ozne i kasnije Udbe, da ih privedu u Beograd ili likvidiraju na terenu.

Komesara Ratka Draževića sloboda je zatekla 1945. godine u Vrnjačkoj Banji, gde je formirao novi Okružni komitet KPJ za Kraljevo.

- "Čistili" smo po banji i uklanjali čak i one koji su nam smetali da dođemo do žena. Mi smo streljali u zimsko doba u podrumu Ozne u Kraljevu. Nismo mogli nigde da ih vučemo, pa smo ih, jednog preko drugog, ređali u jednom skloništu, a ono hladnoća, ciča zima, tela im se smrznula. Kad smo napunili to sklonište, bacili smo bombe, da padnu drveni nosači i sve zatrpamo i zauvek predamo zaboravu. Dan-danas u toj zgradi živi nekih 500-600 ljudi, a niko i ne zna koliko je nevinih ljudi, iskrenih demokrata, ugrađeno u njene temelje, samo što nisu bili po ukusu nas komunista - bio je surovo iskren Ratko Dražević.

Pojedini Kraljevčani su ga sumnjičili da je učestvovao i u likvidaciji prote Milana Sretenovića, sveštenika Srpske pravoslavne crkve. Ovaj paroh kraljevački i arhijerejski namesnik žički, ubijen je 1945. godine u Kraljevu. Bio je veoma učen i obrazovan čovek, blistav propovednik - desna ruka vladike Nikolaja Velimirovića.

"Pre rata je stanovao u Karađorđevoj ulici broj 10, ali je u toku rata morao da izbegne u obližnje selo Adrane i smesti se kod svoga kuma Dragiše Lukića. Otac Milan je u toku rata vršio svoju svešteničku dužnost onako kako je najbolje umeo. Pomagao je kome je mogao i sakupljao je hranu za sirotinju i izbeglice. Imao je troje dece, kćerke Radmilu i Bratislavu i sina Bratislava. Ubijen je od partizana početkom 1945. godine na Ratarskom imanju u Kraljevu", zapisao je hroničar Velibor V. Džomić.

U traganju za podacima o stradanju oca Milana Sretenovića nađeno je svedočanstvo da je njegov kum Dragiša Lukić jednom prilikom otišao u Oznu da se raspita za svoga kuma. Ljudi Ratka Draževića su mu zapovednički rekli da se za njega više nikada i nigde ne raspituje.

- Otac Milan Sretenović je ubijen na Ratarskom imanju. Tu je ubijen i otac Dragoslav Obućina. Tu su ubijeni i mnogi drugi, znani i neznani srpski rodoljubi. Njihovi grobovi ni do danas nisu dostojno obeleženi. Ratarsko imanje je danas druga po redu Novomučenička grobnica u Kraljevu - kaže otac Velibor V. Džomić.

Ovaj crkveni istraživač sakupio je dokaze o komunističkim zločinima nad srpskim sveštenicima 1945. godine. I objavio listu smrti na kojoj su: protosinđel Antonije Dragović, sabrat manastira Žiče, jeromonah Mihailo Đusić, sabrat manastira Žiče, đakon Boško Živadinović, veroučitelj iz Kragujevca, protojerej Svetolik Švabić, paroh aranđelovački, jerej Budimir Sokolović, izbegli sveštenik iz Bosne, jerej Marko Živković, paroh dragocvetski, jerej Božidar Karadžić, paroh brekovski, đakon Žika Krupežević, đakon Saborne crkve u Smederevu, jeromonah Sergije Mihailović, sabrat manastira Kalenića, Ratko Radibratović, bogoslov iz Čajetine, jerej Mihailo Radić, paroh malokrčmarski, protosinđel Jovan Rapajić, sabrat manastira Žiče, protojerej Milan Sretenović, paroh kraljevački i protojerej Milan Tucović, paroh čačanski.

Dražević se svojevremeno hvalio da je "ubio 2.000 ljudi i bio sa 2.000 žena". Predstavljao se javno kao državni ubica, špijun i švaler. Momo Kapor je jednom prilikom rekao da je Ratko Dražević bio "udbaš sa okrvavljenim rukama" i "najveći zavodnik Udbe".

Kako tvrdi novinar Milomir Marić, Partija je Draževiću u novoj Jugoslaviji dala zadatak da organizuje preprodaju jugoslovenskog zlata i umetničke baštine, da trguje velikim dobrima. Posao mu je bio da Titu i Partiji pravi velike pare. Tako je nastala poznata firma "Geneks".

Ispovedajući se pre dve i po decenije, Ratko Dražević je javno priznao da je bio državni krijumčar. I da se bavio švercom cigareta u ime države. Drugi posao mu je bio da u "Avala filmu" pravi celuloidne priče zajedno sa Amerikancima i Italijanima. Momo Kapor je tvrdio da je Dražević otvorio umetnički prostor za plasman "crnog talasa" jugoslovenske kinematografije, zbog čega je bio partijski kažnjavan. U poznim godinama živeo je u garsonjeri, trošio svoju penziju, ali se više nije ispovedao.

Dragiša Gile Đurić, koji je nasledio Draževića u "Avala filmu", ali i njegove dugove, na pitanje gde bi u istoriji trebalo smestiti Ratka, iskreno je odgovorio:

- Smeštam ga u dobre i loše momke. Bio je i jedno i drugo. Ima on i užasno mračnih perioda u biografiji, ali je imao i onih perioda koji su za poštovanje. Ljudi nisu crno-beli.

Svedočenje Ratka Draževića nikada nije pretočeno u optužnicu i osudu zbog likvidacije nedužnih ljudi širom Srbije. Umro je u Beogradu 1992. i nije doživeo da vidi film koji je o njemu kao filmskoj legendi sniman 2011. godine.

(Nastaviće se)