Opasni čovek sa Balkana

ZA smrt Stjepana Đurekovića nemački sud je smatrao odgovornim Krunoslava Pratesa, koji je uhapšen prvi put 2005. godine. Prates je došao u Nemačku već 1971. kao agent jugoslovenske službe bezbednosti sa zadatkom da se infiltrira u hrvatske emigrantske krugove. Kada je Đureković prebegao ustaškoj emigraciji, Prates je već bio izdavač sa vlastitom štamparijom, koju je finansirala jugoslovenska tajna policija.

Optužili su ga da je kao agent jugoslovenske SDB pod tajnim imenima "Boem" i "Stiv" bio saučesnik u likvidaciji direktora "Ine". Sud je utvrdio da je Prates u julu 1983. namamio Đurekovića u štampariju, gde su ga likvidatori dočekali i ubili hicima iz vatrenog oružja i udarcima u glavu. Osuđen je na doživotnu robiju.

U presudi suda iz Minhena dokumentovana je uloga bivšeg načelnika hrvatske tajne službe Josipa Perkovića, za kojim je raspisana međunarodna poternica. Sud je utvrdio da je Perković u SDB Hrvatske od 1979. do 1986. vodio upravu zaduženu za "neprijateljsku emigraciju". I da je upravo on učestvovao u organizaciji Đurekovićevog ubistva.

Ustaška emigracija i hrvatski nacionalisti su od ubistva Đurekovića u vreme raspada SFRJ devedesetih napravili politički skandal za koji su optuživali Beograd i Srbe. Doček posmrtnih ostataka pokojnog Stjepana Đurekovića u Zagreb trebalo je da bude neka vrsta nacionalne političke manifestacije. Zbog smrti predsednika Franje Tuđmana političko opelo Đurekoviću nije priređeno, kako je bilo najavljeno, 13. decembra 1999. već u sredu, 15. decembra 1999. ispred glavne mrtvačnice na zagrebačkom groblju Mirogoj.

U hrvatskoj političkoj kampanji protiv Srbije pokrenuto je i pitanje učešća srpskih momaka sa asfalta u likvidacijama hrvatskih emigranata, pri čemu se najčešće pominjalo upravo ime Đorđa Božovića Giške, ali i Željka Ražnatovića i drugih.

Kako je tvrdio Ivan Ćurak, inspektor Državne bezbednosti, Ražnatovića je zavrbovao Nino Vučurović, operativac Centra SDB Titograd i kasnije šef Druge uprave crnogorske službe, koji je bio u izvrsnim odnosima sa Stankom Čolakom, Arkanovim kumom.

I Ivan Lasić, bivši načelnik Druge uprave SSUP-a, u izjavi od 15. juna 1992. potvrdio je ove navode:

- Pričalo se da je likvidaciju Stjepana Đurekovića uradila Arkanova družina. Došao sam do podataka da se Ražnatović čak otvoreno pred nekima hvalio. Ja sam otišao kod Stanka Čolaka i rekao: "Stanko, ovo nešto nije u redu!" On mi je odgovorio: "Ne beri brige. Arkan je takav čovek. To je poseban tip. To je grupa koja je završila Šiptare, sad ti je sve jasno."

Svedočeći o aktivnostima tajne policije i saradnje sa ljudima sumnjivih biografija, Dušan Stupar, bivši načelnik beogradskog centra SDB od 1984. do 1987. godine, na televiziji B92 između ostalog je rekao:

- I Arkan i drugi koji su bili u vezi sa saveznom službom i koji su izvršavali te zadatke savezne Udbe bili su iz oficirskih porodica i vrlo patriotski nastrojeni. Oni su se i mimo službe borili u Nemačkoj, Americi, protiv emigracije. Sami su napadali četnike na njihovim mestima okupljanja i tako dalje, kao patriote... Njih je savezna Udba angažovala za izvršenje određenih zadataka samo u inostranstvu, pa tako i Arkana.

Ražnatoviću su srpski emigranti pripisivali i likvidaciju Miodraga Boškovića i Bore Blagojevića, ustaše Stanka Nižića, portira iz Švajcarske i Stjepana Đurekovića, a albanski nacionalisti smrt braće Gervala. Te sumnje su stajale Ražnatoviću nad glavom i kada se prvi put vratio iz inostranstva u Beograd početkom osamdesetih. Pričalo da je Arkan prijatelj Staneta Dolanca, ministra savezne policije. U izveštaju sa jednog suđenja iz 1983. kada je u Ulici 27. marta pucao na dva policajca, u njegovim generalijama upisano je radnik Saveznog SUP-a.

Željko Ražnatović je imao zvaničnu legitimaciju SSUP, bliske veze sa ministrom Dolancem, načelnikom za granicu Draganom Ćulafićem i šefom Državne bezbednosti Srdanom Andrejevićem, koga je iz milošte zvao Tata.

Govorilo se da je više puta specijalnim pištoljima nagrađivan za uspešan rad u SDB. Imao je jedno vreme lični dohodak od 90.000, a preko SSUP je podigao kredit da gradi kuću na Topčiderskom brdu.

Arkan je kroz šalu 1997. godine demantovao sve priče o njegovoj saradnji sa policijom. Nikada nije otišao u Haški tribunal, niti u bilo koji drugi sud, jer je ubijen 15. januara 2000. godine u Beogradu. Arkan je, kako danas tvrde njegovi prijatelji, tu smrt slutio i čekao.

(Kraj)