Kletva pogađa kao bomba

PATRIJARHALNA kultura uzdigla je majku na pijedestal kulta, a pesnici, i epski i lirski, pevali su o majčinskoj ljubavi kao o ljubavi nad ljubavima. Može li majka da voli bezuslovno ili je to najčešće uz malo uslova? Da se realan život razlikuje od mitova i pesničkih egzaltacija, tvrdi i Jovica Stojanović, autor knjige „Strah od žena“:

„Kad čovek ne želi da prihvati istinu, on beži u sliku stvari koju sam gradi i kozmetički retušira, uz obilje pastelnih boja (iluzija). Tako, realnu majku od krvi i mesa zamenjuje slikom majke ikonopisanu zlatom fantazma ili koloritom narcisoidnih želja. Kada bi to bilo tako, ne bi bili mogući sračunati pobačaji, ne bi bilo zanemarivanja dece, čedomorstava. Sama snaga instinkta bi takva ponašanja žene nepogrešivo sprečavala. Bezuslovnost je, dakle, apstrakcija, a priroda funkcioniše pod vrlo preciznim i opipljivim uslovima, te ima bezbroj primera o agresivnim majkama“.

Autor Stojanović kao poseban vid majčinske agresivnosti navodi kletvu, koja je od svih vidova verbalne agresivnosti najteža i najubojitija, pa je čak upoređuje sa atomskom bombom.

Njen stvarni efekat je u trajanju i onaj kome je kletva upućena može stalno da se priseća nje kad god mu nešto loše krene ili mu se dogodi neka neočekivana neprijatnost, i da veruje da to kletva deluje.

„I kod atomske bombe najubojitije je radioaktivno dejstvo, koje traje ogroman vremenski period. Specifičan psihološki uslov je da kletva deluje i da onaj kome je upućena veruje u nju i u njene magijsko-religijske moći. To je psihoemotivno punjenje kletve, koje je analogno dugo ubojitom atomskom punjenju A bombe“.

Onaj ko je proklet i ko se plaši može da bude sputan u ostvarivanju zdrave životne egzistencije. Stojanović navodi primer jednog mladića koga je majka proklela da nema poroda. On se oženio, ali sa svojom izabranicom nikako nije mogao da ima dete. Više njenom željom nego svojom, raskinuo je brak. Mlada žena se preudala i sa drugim partnerom izrodila decu, a on je ostao neoženjen.

„Psihološki mehanizam delovanja kletve je, zapravo, autosugestija, koja se kao i kod ovog mladića pojavila u obliku samosabotiranja. I ovde je presudila biologija, jer majka rađa, njena je plodnost uzeta kao božji blagoslov, pa se smatra da je i njena kletva pod božjom jurisdikcijom. Zato se posebno polaže pažnja na majčino razrešenje od kletve i to može da uradi jedino majka, tako što će u prisustvu sina ili kćeri koje je proklela da je opozove“.

Takvih primera ima mnogo u našoj epskoj poeziji, ali i u drugim žanrovima književnog stvaralaštva. Poznata je pesma „Ženidba Dušanova“, kad braća Vojinovići pozivaju kući svog najmlađeg brata Miloša da dođe sa Šar-planine i pođe kao uzdanica ujaku u svatove i ovako mu pišu: „Brže da si dvoru bjelome, naš Miloše naš rođeni brate/ Stara nam je na umoru majka, pa te zove da te blagoslovi, da na tebe kletva ne ostane“.

Smatralo se da će kletva, ako nije propisno skinuta, u prisustvu majke i sina kome je upućena, delovati do kraja sinovljevog života. Zato je potreban konkretan oprost, blagoslov, čime se razrešava konfliktna situacija i sin biva pošteđen kazne koju mu je majka u gnevu uputila. Majka može da prokune i kćerku, a efekat i značaj su isti. Samo što se u posebnim valerima majčinske agresivnosti mogu pronaći i primeri mržnje prema kćerima, koja je najčešće kamuflirana velikom brigom za njeno vaspitanje.

Bezmalo do juče, kćeri su vaspitavane da svoj seksualni život mogu da žive samo u zakonitom braku. Današnja seksualna sloboda je oslobođena takvih moralno-pedagoških ideja, ali to još ne znači da je zdrava, i moralno lako branjiva. Ako je rana majčinska pedagoška agresija zatamnjivala seksualni aspekt svojih kćeri, sada se otišlo u drugu krajnost.

Antropolog Stojanović ukazuje zapravo na promiskuitet bez granica. I tvrdi:

„Današnje devojke, u ne malom broju, postale su bahato ekonomski zahtevne prema muškarcima, a seksualni imidž slobode je u njihovom rečniku drugo ime za agresiju kojom frustriraju muškarce. Savremene majke su čak ponosne na neženstveno agresivno ponašanje svojih kćeri. U tome im daju skoro svu logističku podršku. Majke to brane i pod barjakom ostvarivanja ženskih prava, seksualne demokratije i umeju ove ekscese da protumače i kao potrebu da se ide korak ispred vremena, jer su one same, svojevremeno, bile prinuđene da idu dva koraka unazad. Osnovno pitanje u ovom mraku ženskog ponašanja moglo bi da glasi: gde je čvorište sve ove agresivnosti za koju najveći deo odgovornosti pada na majke, mada se ni očevi posrnulog autoriteta, koje preziru i žene i kćeri, ne mogu izuzeti“.

(Nastaviće se)