Posmrtni raport maršalu

ŠPANSKI Titovi saputnici i saborci, jednostavno veruju da je on morao tamo biti zajedno sa ona 1.664 „dobrovoljca slobode“ koji su stigli iz Jugoslavije da se bore protiv fašizma.

Dan posle Titove smrti, u svečanoj sali jugoslovenske ambasade u Madridu, u Ulici Velaskez, odigravala se jedna od onih dirljivih scena koje su vezane za Titov španski mit i misteriju koja obavija njegov „španski borački staž“. Ispred Titove fotografije iznad stola, i pored zastave istaknute na pola koplja, stao je starac oštrih crta lica. Zategao se u stavu mirno, prineo je čelu pesnicu desne ruke i progovorio odsečnim glasom: „A tus ordenes mi marisjal“. Javljam se na raport, moj maršale!

Španski građani koji su čekali u redu da se upišu u knjigu žalosti i osoblje ambasade kao okamenjeni su pratili tu dirljivu scenu.

Starac je spustio pesnicu, upisao se u knjigu žalosti, a onda se uspravio. Niz njegovo lice su se slivale suze.

Otpratio sam tog čoveka do izlaza iz ambasade. Pružio mi je ruku, ali nije hteo da ode dok mi ne kaže još nešto:

„Sad bi i vaše i naše novine mogle da napišu da je Tito bio ovde. Nema više razloga da se to prikriva...“

Pošto je Tito u nekoliko navrata izjavljivao da se nije borio u Španiji, bar za njegova života u Jugoslaviji se nije imalo šta više reći i dodati. Njegova je bila poslednja. Sem toga, on je taj koji to najbolje zna. A u Španiji, dok je Franko bio živ i na vlasti, o građanskom ratu se pisalo, kao i uvek i kao svuda, samo o pobednicima. Tita u toj zemlji tada nisu pominjali.

No, svejedno, Tito za života nije uspeo, ako se uopšte i trudio, da razreši tu enigmu - da li je bio, ili nije.

Za vreme partizanskog ratovanja u Jugoslaviji, a naročito posle oslobođenja, u zemlji su slavljeni „naši Španci“. Od oko 800 preživelih, u zemlju se vratilo njih oko 350, a 275 je zaglavilo u fašističkim logorima. Jedna grupa se borila u francuskom Pokretu otpora, a popriličan broj njih se vratio u zemlje u kojima su radili kao iseljenici i odakle su kao dobrovoljci došli u Španiju.

„Naši Španci“ su u partizanskim odredima, sa ratnim iskustvom iz Španije i oreolom slave, bili, ako se izuzme Titov najuži štab (Kardelj, Đilas, Ranković, Žujović, Hebrang, Milutinović), najpopularniji i najistaknutiji deo partizanske vojske. Koča Popović, Peko Dapčević, Danilo Lekić, Ivan Gošnjak, Blagoje Nešković, Kosta Nađ, Branko Krsmanović i mnogi drugi, rukovodili su prvim partizanskim brigadama i divizijama, bili su u svim jedinicama i na svim frontovima. Oni su činili ono jezgro Titove vojske, iz kojeg su nikli prvi narodni heroji i generali nove vojske.

Tita, ipak, nije bilo među njima u Španiji. Niko ga tamo nije video, niko ga kao „španskog borca“ nije pominjao. I nije ni mogao. Znalo se da Tito nije bio u Španiji. Da jeste, valjda bi i sam rekao. Ne bi mu smetao ni taj oreol slave. U ono vreme, a i kasnije, sve do raspada zemlje, slava „španskih boraca“, ne samo da se nije gasila, nego je bila jedna od najblistavijih i najtrofejnijih zastava nove vojske.

Tito ni tada ni kasnije nije puno pričao o tome da li je bio u Španiji i zašto nije, ali jeste rekao, i to se znalo, da tamo nije ratovao. U intervjuu američkom listu „Lajf“, u proleće 1952. godine, na pitanje da li je učestvovao u Španskom građanskom ratu, on je odgovorio da nije i da mu je žao što tamo nije bio.

Vladimir Dedijer, koji je u ono vreme radio na Titovoj biografiji, ispričao mi je u svom domu u Kopitarevoj gradini, 1974. godine, da mu je Tito pričao da je organizovao slanje naših dobrovoljaca u Španiju, ali da tamo nije odlazio, jer je „imao prečih poslova“ u Moskvi i Jugoslaviji. Pored ostalog, slao je naše borce preko Pirineja.

Razgovarao sam na tu temu i sa Berislavom Badurinom, poslednjim Titovim šefom kabineta, koji je posle maršalove smrti poslat za jugoslovenskog ambasadora u Madrid.

„Želeo je i priželjkivao je, ispričao mi je Badurina, i u tim poslednjim godinama života da poseti Španiju. Neću stići da odem tamo, govorio mi je“.

Jedna stvar je u svemu tome izvesna. Španci koji tvrde da su zajedno sa Titom ratovali na Bruneteu, u Aragonu ili na Ebru, zasigurno to ne izmišljaju, a još manje žele nekoga da obmanu. Oni jednostavno veruju da su svi čuveni revolucionari onog vremena, sva leva inteligencija, morali biti u Španiji, pa i maršal Tito.

Kada su kasnije, za vreme ili posle rata, na stranicama stranih novina videli lik partizanskog komandanta Tita, oni su u njemu prepoznali nekog od svojih jugoslovenskih ili sovjetskih saboraca - „Španaca“ iz ratnih vremena. I nemojte ih razuveravati da to nije Tito, da su u zabludi. Oni vam to jednostavno neće poverovati.

(Nastaviće se)