Valter brani položaj!

U životu i kroz istoriju ne odvijaju se stvari uvek po onoj narodnoj - o mrtvima sve najbolje. Ponekad se desi i obrnuto. Pa i u slučaju Josipa Broza, pogotovo kada je reč o staljinističkim likvidacijama jugoslovenskih komunista, u Moskvi, u vreme „priprema“ za njegov dolazak na čelo KP Jugoslavije, a takođe i o njegovoj enigmatičnoj ulozi u Španskom građanskom ratu, u kojem, po svoj prilici, nije ni metka ispalio, ali je, tvrdi se, moguće da je i tamo imao nekakvog „minulog rada“ sa kadrovima.

Prva enigma je vezana za pitanje da li je Josip Broz, koga su onda zvali „Valter“ učestvovao u Španskom građanskom ratu, odnosno da li je on, kao i onih skoro 1.700 jugoslovenskih dobrovoljaca, bio na tamošnjim frontovima. Uprkos mnogobrojnim svedočenjima španskih „saboraca“ i nekih stranih svedoka, on tamo nije bio.

Svedočenja onih koji su ga sretali i sa njim „ratovali“ na španskim frontovima su nepouzdana i kontradiktorna. Nema dokumenata, nema fotografija, a takođe nema ni svedoka među jugoslovenskim dobrovoljcima, sa kojima se morao sretati koliko god da je imao specijalnu ulogu, ako je imao, u tom čuvenom „Četvrtom odseku“ koji su kontrolisali Kominterna i NKVD.

Pojedini istraživači i autori knjiga o Titu sada tvrde da je on bio u Španiji, da je u tom odseku pri Internacionalnim brigadama radio čak i na likvidacijama pojedinih drugova i to prvenstveno onih koji bi mu se mogli naći na putu ka osvajanju vodeće pozicije u vrhu KPJ. Tu se konkretno navodi slučaj Blagoja Parovića, jednog od vodećih predratnih rukovodilaca KPJ. On je, naime, do pred rat u Španiji, bio organizacioni sekretar CK KPJ.

Parovića je, otkrivaju ta najnovija istraživanja, Tito likvidirao, jer je u njemu video ozbiljnog rivala za osvajanje funkcije generalnog sekretara CK KPJ. Parović, dakle, nije poginuo u borbi na Bruneteu od neprijateljskog metka, nego ga je neko likvidirao, pa se čak tvrdi da je fotografija mrtvog Parovića, koju je na bojištu uradio Vlajko Begović, trebalo da posluži kao „dokaz“ da je zadatak izvršen.

Dokaz za to, ako je to uopšte dokaz, nađen je u detalju koji u knjizi „Tito - enigma 20. veka“, iznosi autor Pero Simić. On je u arhivi Vladimira Dedijera pronašao dokument koji ukazuje na to da bi Tito mogao imati nekakve veze sa Parovićevom smrću. Dedijer je, naime, u svojim zabeleškama napisao šta mu je stari jugoslovenski revolucionar i blizak Titov saradnik Leo Mates ispričao, u septembru 1982. godine. Po Matesovom svedočenju, Tito se negde na početku Drugog svetskog rata našao u njegovoj kući, u Zagrebu. Sa njima dvojicom je bila i Anka Butorac, bivša supruga Blagoja Parovića.

Tito se, ispričao je Mates, odjednom okrenuo ka Anki Butorac i rekao: „Ja sam tvoga druga poslao u Španiju u smrt!“

Da li je to pouzdana naznaka da je Tito likvidirao Parovića, ostaje na istraživačima da utvrde i da ipak potraže pouzdanije dokaze o toj tragičnoj smrti. Jer, Titove reči da je on Parovića „poslao u smrt“, čak i ako su tačno prenete, mogu se tumačiti i drugačije - da je on, kao jedan od vodećih ljudi u rukovodstvu partije, iz Moskve, Pariza, ili iz nekog drugog mesta, učestvovao u donošenju odluke da Parović, kao i mnogi drugi, ide u Madrid, tj. u rat, čime mu je potpisana moguća smrtna presuda, jer se u svakom ratu gine. Svako drugačije tumačenje je nasilno i tendenciozno.

No, svejedno, Titova španska enigma se nastavlja, bez obzira na jedno prilično logično pitanje: zašto bi Tito tajio tu svoju delikatnu misiju u onom „Četvrtom odseku“, koji se navodno bavio i likvidacijama sopstvenih kadrova? Koliko je poznato, a jeste, Tito se uopšte nije ustručavao da govori o tome kako se obračunavao sa svojim drugovima. On je u nekoliko navrata javno govorio o tome kako se nemilosrdno obračunao sa svojim rivalima Milanom Gorkićem i Petkom Miletićem. Pa sa svojim drugovima iz najužeg jugoslovenskog poratnog rukovodstva Hebrangom, Žujovićem, Đilasom, Rankovićem, Savkom Dabčević, Tripalom, Nikezićem.

On se čak jednom i javno pohvalio, ne bez prizvuka pretnje onima koji bi mogli da se ogluše o njegov autoritet, da je on već toliko puta pokazao da „zna da se obračunava sa svojim protivnicima“, i da to ne smetnu s uma.

Dakle, nije sigurno da je baš na Paroviću hteo da krije tu stranu svoje prirode i svog metoda vladavine. Uostalom, mogao se Parovića osloboditi na jednostavniji način, da ga „pojede“ mrak u Moskvi, kakav je bio slučaj Vladimira Ćopića, drugog istaknutog i vrlo popularnog španskog borca iz redova KPJ. Ćopić je, na predlog Kominterne i naše partije, poslat u Španiju za komandanta 15. internacionalne brigade. Negde u jesen 1938. godine, kada je uloga Internacionalnih brigada privedena kraju, on je pozvan iz Moskve da dođe tamo, jer treba da bude raspoređen na „novu dužnost“.

„Rasporedili“ su ga u kolonu onih koji su optuženi za „izdaju stvari komunizma“ i streljali ga.

Parovića nisu zvali u Moskvu. Pao je pod španskim maslinama, junački i časno, kao što su ginuli njegovi drugovi koje je narod Španije nazvao „dobrovoljcima slobode“, a mi „naši Španci“.

PREKOPANI GROBOVI

PAROVIĆ je sahranjen dan posle pogibije, na lokalnom groblju Funkeral, na periferiji Madrida, koji su republikanci još držali u svojim rukama.

Posetio sam u leto 1977. godine to groblje. Stari čuvar groblja Huan, pokazujući rukom, rekao mi je:

„Evo tu, u jednom redu, bili su sahranjeni ti stranci iz Internacionalnih brigada. Čitav red su bili njihovi grobovi“.

A onda priča da su pre dvadesetak godina, a možda i više, ti grobovi porušeni i na njihovo mesto podignute porodične grobnice.

„A kosti, pitam, šta je sa njima bilo?“

„Oh, senjor, to ne bih mogao da vam kažem. Možda su negde pokopane, a možda i nisu...“

(Nastaviće se)