Furtuli svitanja nema!

NAJSTRAŠNIJE je bilo sredinom marta 1942. kad smo nas 12 drugova bili oslobođeni od rada i spremali se da krenemo u slobodu, pričao je Relja Milanović. Jedan od nas, Rade Furtula, iz okoline Sarajeva, pokušao je da pobegne iz logora. Bekstvo mu nije uspelo. Pronađen je u klozetu oko devet sati uveče, kad niko nije smeo biti izvan barake. Rade se pretvarao da je u nesvesti. Prilikom ispitivanja priznao je da je hteo da pobegne.

„Nas je spopala strava već onog časa kada smo u određeno vreme morali biti svi u baraci, a njega nije bilo. Znali smo šta nas čeka. Sto, dvesta, pa možda i svi treba da budemo zaklani. To su bile redovne represalije za svaki pokušaj bekstva.

„Ustaše su Furtulu ovaj put iznimno predale nama u baraku i naredile nam da ga sami moramo do jutra ubiti, inače ćemo biti svi poklani. Bilo nam je jasno da Furtula ne sme osvanuti živ, pa ma šta bilo. Ili da pogine samo on od naše ruke ili i on i svi mi od ustaške ruke. Dugo smo se savetovali šta da radimo. Najzad smo rešili da ga privežemo za jedan stub pored kible. Svaki od nas koji je u toku noći imao da vrši nuždu u kiblu imao je dužnost da ga udari motkom i sekirom, koje su bile do njega, jer niko nije hteo sam da ga ubije. Na kiblu se mnogo išlo zbog tečne hrane, koju smo jednako primali i jeli.

Stisnuta srca i zuba, svaki je od nas morao da doprinese ubijanju Furtule da bi spasao sebe i sve ostale. Nakon izvesnog vremena Furtula je bio već napola mrtav. U jednom času ugledao je mene i skršenim glasom mi rekao: ’Relja, udri me dobro, da što pre svršim’. Ja sam uzeo sekiru i zapitao ga: ’Rade, hoćeš li mi halaliti’. ’Hoću Relja’, odgovorio je, ’samo me udri dobro, da odmah svršim’. Ja sam na to zamahnuo i ušicom sekire udario ga po glavi, glava mu je klonula i ja sam mislio da su njegove muke okončane.

„Međutim, na zaprepašćenje sviju nas, nakon pola sata Rade je iznenada opet podigao glavu. Prešao je pogledom po baraci, zastao na meni i opet me pozvao: ’Relja, hodi ovamo i udri jače’! Na to sam ustao, opet uzeo sekiru, čvrsto rešen da prekratim čoveku muke. Zamahnuo sam jednom, pa drugi put i - tada je bilo zaista svršeno... “

Fatima (zbog poniženja koje je doživela ne pominjem njeno prezime) otpremljena je u Koncentracioni logor Stara Gradiška 10. maja 1942. Njena priča glasi: „Svi bijasmo sve vreme maltretirani, a hrana koju smo dobijali nije se mogla jesti. U logoru smo oboleli od svih bolesti: tifusa, dizenterije, difterije, tuberkuloze. Smrtnost je bila zaprepašćujuća. Svakog dana je umiralo od 20 do 30 osoba. Jevreji su bili zaduženi da kopaju jame za leševe, a zamenjivani su svaka od dva do tri meseca drugim nesretnicima, da bi njih ubijali sekirama ili štapovima.

„Oko 6. ili 7. septembra 1942. bila sam pozvana da sledim poručnika Antu Vrbana, poreklom iz Like, koji me je pozvao u ustašku komandu na saslušanje. Pričala sam šta sam znala, ali su, nezadovoljni mojim izjavama, počeli da me udaraju štapovima. Matković je slomio debeli štap o moje telo. Nezadovoljan, naredio je redaru da donese drugi štap. Udarali su me pesnicama, šamarali i tukli kožnim kaišem. Tukli su me od 16.00 do 19.30, posle su me odveli u ćeliju.

„Posle dva dana došao je kod mene neki Nikola Gadžić, uveravajući me u svoje dobre namere. Poveo me je malo u dvorište i rekao da će me zaštititi ako pristanem na ono što je on zahtevao. Interesovala su ga imena osoba koje su bile protivne njihovim idejama: uzgred moram reći da su patos i zidovi moje ćelije bili poprskani krvlju. Bijaše to jedna nova vrsta ćelije, takozvana mrtva ćelija, koja je bila uvek u funkciji.

„Ante Vrban, kad me je otpratio u ćeliju, posle batinanja me je hteo silovati, iako sam bila napola mrtva. Ne znam kako sam smogla snage da se oduprem, ali do silovanja nije došlo. Posle nekoliko dana bila sam otpremljena u jednu veliku bolničku salu koncentracionog logora. U njoj su bili Ljubo Miloš i Šiman Buntić. Posle je došao Nikola Gadžić i Stjepan Barbarić, a kasnije i Dinko Šakić, koji nosaše žicu i kliješta. Svukli su me sasvim golu, stegli mi noge žicom i obesili na čiviluk. Dok su me tukli nekim gvozdenim predmetom po nogama, bila sam sva krvava i ranjava. Počupali su mi sa polnog organa sve dlake i tako svezanu tukli otprilike pet sati.

„Padala sam tri ili četiri puta u nesvest, zatim su me polivali vodom da se osvestim, pa ponovo počinjali mučiti. Ljubo Miloš kleštima mi je istrgao jedan komad mesa na levom ramenu, zatim me šamarao dok nisam izgubila svest. Bila sam sva krvava. Metnuo mi je usijano željezo s petokrakom na prsa i time me žigosao. Posle su me metnuli na željeznu stolicu na kojoj je bila žeravica. Buntić me snagom svojih mišića primorao da sednem na žeravicu. Ta tortura ponovljena je dva puta, zatim su me poslali u bolnicu, gde me je jedan lekar Jevrejin lečio više od 15 dana. Posle 15 dana bila sam stavljena na raspolaganje zagrebačkoj policiji... Tragovi tih muka vidljivi su i danas na mome telu.“

(Nastaviće se)