Beg iz ustaškog pakla

POBEĆI iz jasenovačke fabrike smrti bila je hrabrost, a sam pokušaj se kažnjavao najgroznijim umorstvom. Ipak, pojedinci i manje grupe uspevali su ponekad u tome.

U prvoj polovini 1943. obavljani su obimni poljoprivredni radovi na oranicama sela Mlake, Gradine, Draksenića, sve do Bosanske Dubice. Tada je bilo uspešnih pojedinačnih bekstava kao i jedne grupe od 16 logoraša. Zabeleženo je i lukavo bekstvo trojice iz samog logora, koji su imali dobar uvid u rad ustaškog zapovedništva.

Sa poljoprivrednih radova pobegle su i tri žene, od kojih su dve bile sa tog područja. Dve iz te grupe nisu uspele da pobegnu, i doživele su najstrašnije muke. Ustaše su u znak odmazde ubile pet žena u polju na radu, i tamo ih ostavile.

Neki od njih su u svojim sećanjima opisali i svoje bekstvo iz logora ili su to opisali drugi preživeli logoraši.

Ado Kabiljo je zapisao: „... Iz logora sam pobjegao u jesen 1944. godine. Bio sam na radu u Jablancu i jednog dana smo nas trojica zatočenika prevozili ustaše u Orahovo. Na povratku, po iskrcavanju ustaša, sa nama je ostao samo jedan kojeg smo bacili u Savu. Mi smo se preko Save prebacili na planinu Prosaru, u Bosnu i za dva sata bili kod partizana na Kozari...“

U svojim sećanjima Ljuban Marjanović kaže: „... Koncem oktobra 1942. godine pobjegao sam iz logora zajedno sa Balaban Dušanom i Gojkom. U noći, u 19 sati vladalo je veliko nevreme - velika kiša, i mi smo se provukli između dve straže i odvezali čamac pod samim bunkerom na Savi. Čamcom smo prešli nizvodno na drugu obalu u Bosnu...“

A kako je pobegao Stjepan Sekulić Jucko? Ustaški sud u Slavonskom Brodu osudio ga je na tri godine logora u Jasenovcu 7.3.1942. godine. U logoru se našao u grupi koja nije bila određena za likvidaciju, jer se tada očekivala Međunarodna komisija Crvenog krsta, i trebalo je da oni vide da u logoru ima živih logoraša, da se ne ubija.

Čim je čuo da oni koji su osuđeni na tri godine odmah budu likvidirani, Sekulić je počeo da razmišlja kako pobeći. Odlučio je da to učini 10.4.1942. na godišnjicu proglašenja Nezavisne Države Hrvatske, koju su ustaše u Jasenovcu na veliko slavile. Vreme je bilo veoma kišovito, a ustaše pijane. Za beg je iskoristio jednu dasku koju je prebacio preko bodljikave žice, te se tako našao izvan logora. Nekako se dovukao blizu železničke stanice Jasenovac, ukrcao se u vagon sa ugljem u pravcu Novske i u blizini Slavonskog Broda iskočio... (Poginuo je u partizanima 13.3.1944, a za narodnog heroja Jugoslavije je proglašen 7.8.1945).

Svedočanstvo Sime Vidovića: „... Moj dobar drug Miloš Barević vozio je drva izvan logora za logorsku pekaru pod pratnjom jednog ustaše. Ja, Miloš Barević i Vujo Vorkapić išli smo po drva 19.3.1943. godine. Ubili smo ustašu pratioca kod Struga i pobegli sa puškom i 9 metaka. Sutradan našli smo partizane u selu Gornje Kričke i to je za nas bio spas...“

A Slavko Karas je zapisao: „... Radio sam juna 1942. godine u Gradini kao stolar. Merio grede za mostove i tu sam isplanirao da svog stražara ustašu ubijem. To sam učinio i sa puškom pobegao u Bosnu i priključio se partizanima...“

Mara Čakarić Adamović u svom svedočanstvu je zapisala: „... U Mlaci smo nakon dolaska strpani u napuštene kuće. Ujutro je došao jedan ustaša i rekao da se svi okupimo, da će biti održan nekakav govor. To mi je bilo sumnjivo i ja sam se sa drugaricom Anom Juzbašić Mrazovac udaljila kroz voćnjak u nameri da pobegnemo. Prepuzale smo livadu do jedne šume, ali su u šumi logoraši sekli drva, a ustaše su ih obezbeđivale. Zavukle smo se u jedan gusti žbun. Oko 18 časova ustaše su odvele logoraše, a mi smo krenule kroz šumu do reke Save. Tu je bila kućica, i jedna žena nas je prevezla čamcem na drugu - bosansku stranu...

O bekstvu sarajevskog Jevrejina Mente Eskinazija, ispričao je Leon Koen: „... Prvih dana zatočenja on je uspeo neopaženo da se provuče ispod gusto postavljenih bodljikavih žica i dokopa slobode, a da ustaše uopšte nisu primetile njegov nestanak...“

Na slične načine su uspeli pobeći Mihajlo Babić, Mirko Untreberger, Živković Vlajko, Lukić Niko, Barudžija Dušan, Jankov Lazar, Bogdan Jovanović i vrlo mali broj drugih, koji nisu ostavili svoja svedočanstva. Mora se konstatovati da je bio veoma mali broj srećnika, koji su pobegli iz logora Jasenovac.

* Sa cele teritorije ustaške NDH na stotine raznih transporta stizalo je u logore Jadovno, Jasenovac, Gradiška, Đakovo i dr.

Tokom 1942. godine transporti su u Koncentracioni logor Jasenovac dolazili železnicom, kamionima, zaprežnim kolima, čak i pešice. Najčešće ih nisu ni uvodili u logor, već pravo na neko od stratišta: Gradinu, Uštice ili krečane kod Bosanske Dubice. Brojke su stravične: 8.000 Srba iz Slavonije, 7.000 sa Kozare, preko 6.000 iz Srema... Te godine Jevreji su masovno ubijani već u transportima, a pobijeni su i svi u Jasenovcu, od 20.000 do 30.000 pa i više, koliko ih je (prema tadašnjoj proceni) živelo na teritoriji NDH.

Intenzitet masovnih transporta je u 1943. godini opao, da bi u drugoj polovini 1944. i do aprila 1945. opet bio pojačan. Tada su transporti stizali iz zatvora i logora koje su ustaše morale napuštati pred jedinicama NOVJ, kao na primer, iz Sremske Mitrovice i Stare Gradiške. Otuda su stigle grupe od 50, 99, 250, 600, iz Zagreba 250 i 300, iz sela Živaje, Crkvenog Boka i Drenovog Boka oko 3.000 ljudi, žena i dece, koje su ustaše uskoro pobile u Jablancu, a više takvih transporta - kolona, pobili su u Uskocima. Jedan veliki transport od 15.000 radnika i seljaka, ustaše su smestile u „Glavnom skladištu“ i na livadama oko njega, a zatim ih postepeno likvidirale na Graniku i Gradini.

(Nastaviće se)