Ustaška fabrika smrti

PREMA procenama komandanata i komesara NOP odreda i jedinica NOVJ sa područja Slavonije i Potkozarja 1941. i 1942. godine oslobođenje logoraša iz Jasenovca nije se moglo preduzeti, jer su se na tom području nalazile preslabe partizanske snage za tako veliku akciju. Zato se samo pratilo šta se tamo događa, a pojedinci, uglavnom komunisti, simpatizeri NOP-a i njihove porodice, spasavani su zamenom za zarobljene.

Za Koncentracioni logor Jasenovac interesovao se i Vrhovni štab NOV i POJ, koji je 31. marta 1942. naredio:

„Ispitajte mogućnost eventualnog napada na koncentracioni logor u Jasenovcu, gdje je bilo oko 10.000 naših zatvorenika, a sada je ostalo svega oko 1.500 živih drugova. Sve ostalo su poubijali ustaški banditi. Taj napad trebalo bi organizovati zajedno sa štabom iz Hrvatske, ali tako da sigurno uspije.“

Tada su se u širem rejonu Jasenovca, sa bosanske strane, nalazile tri NOP odreda, uglavnom na Kozari, a na slavonskoj strani jedan NOP odred, ukupno oko 3.500 slabo naoružanih partizana sa 300 ranjenika. Tek 21. maja 1942. formirana je Prva krajiška brigada, a u Slavoniji 11. oktobra 1942. Prva slavonska brigada, da bi 11. maja 1943. u širem rejonu zapadne Bosne bio formiran Drugi bosanski korpus, a 17. maja 1943. u Slavoniji Prvi slavonski korpus, koji su bili slabiji od jedne nemačke divizije.

S druge strane Koncentracioni logor Jasenovac bio je dobro utvrđen i branjen, a po položaju predstavljao je nepremostivu prepreku za tadašnje partizanske snage. Reč je o spletu reka Save, Velike i Male Struge, Trebeža, Lonje, Ilove i Une, usred močvarnog Mokrog polja i ravnice okružene sistemom neprijateljskih uporišta: Novska, Kutina, Banova Jaruga, Nova Gradiška, Pakrac, Okučani, Bosanska Gradiška, Goilo, Bosanska Dubica i čitavim sistemom žandarmerijskih stanica, s mogućnošću brze intervencije jakih neprijateljskih snaga iz Zagreba, Siska, Slavonskog Broda, Banjaluke.

Uz to logor Jasenovac se nalazio pored dobro čuvane železničke pruge i puta Zagreb - Beograd, na čijoj su relaciji od Broda do Zagreba stalno dežurala dva oklopna voza i dva nemačka bataljona. Dakle, tu su stalno bile angažovane respektivne snage jače od dve divizije, a 1944. godine i još znatnije snage nemačkog 64. rezervnog armijskog korpusa, zatim, 21. i 5. SS armijskog korpusa i snage domobranskog 2. korpusa (zbora). Sam logor Jasenovac uvek je branilo najmanje 1.500 članova Ustaškog obrambenog zdruga, kao i ustaše 18. ustaške bojne, a duž Save stalno su patrolirali domobranski i mađarski patrolni čamci.

I sami logoraši su znali da je oslobođenje logora teško izvodljivo. Ipak, nadali su se da će i taj dan doći. Zato su organizovali rukovodstvo za samooslobođenje, formirali udarne trojke i - čekali.

- Napad na Jasenovac je bio apsolutno neizvodljiv - kaže Veljko Kovačević, jedan od komandanata Prvog slavonskog korpusa, i dodaje: - Oni koji nas danas napadaju zašto nismo likvidirali tu ustašku fabriku smrti i oslobodili logoraše, mogli bi nas po istom rezonu optuživati zašto nismo odmah napali Zagreb i Sisak, ili zbog čega nismo oslobodili taoce na Banjici i Sajmištu u Beogradu. Jasenovački logor nije bio obična poljana, ograđena žicom i branjena sa nekoliko pušaka i mitraljeza. Bio je to neprobojan obruč. Logor je imao takav položaj, tako je bio utvrđen i branjen da je za naše snage predstavljao nepremostivu prepreku. Čak i da su uslovi za napad bili povoljniji - šta bi on značio za hiljade izmučenih ljudi, kako bi oni u njemu prošli? Bili bi izloženi pogibiji.

Veljko Kovačević je istakao da ne zna ni za jedan slučaj da je u Drugom svetskom ratu napadnut neki fašistički logor. Nije to učinila ni Crvena armija, ni zapadni saveznici.

- Svakome od nas ležao je na srcu napad na Jasenovac. Želio je to svaki starješina, svaki borac. Uprkos najboljim namjerama, uprkos moralnoj obavezi, mi to nismo mogli učiniti. Ne samo za logoraše, već i za naše jedinice - napad na Jasenovac bio bi koban. Bilo bi to - samouništenje. Koji bi komesar i komandant mogao da donese takvu odluku? Nepromišljeni napad na Jasenovac i naš poraz teško bi se odrazili kako na moral jedinica, tako i na moral logoraša i naroda. Jedinu korist izvukao bi neprijatelj - završio je V. Kovačević.

- Nama na Kozari dobro je bilo poznato kakva zverstva fašisti čine u Jasenovcu i kovali smo razne planove kako da oslobodimo zatočenike - kaže Obrad Stišović, komandant Kozaračkog NOP odreda. - Prikupljali smo podatke o neprijateljskim snagama, izvodili akcije prema Jasenovcu, u jednoj od njih, na Prosari, uspeli smo da oslobodimo tridesetak talaca koje su ustaše dovele da seku šumu. Dovijali smo se kako da nađemo čamce i da se njima prebacimo na drugu obalu Save. Da bismo se približili Jasenovcu, 22. aprila 1942. napali smo Dubicu. Ali, svi naši planovi morali su da padnu u vodu. Mi jednostavno nismo mogli sa uspehom da u prvim ratnim godinama izvedemo tako veliku i složenu ratnu operaciju. To bi bila unapred izgubljena bitka. Bio bi to naš veliki poraz, udarac od koga bismo se teško oporavili.

Oslobođenje je stiglo tek u završnim borbama za oslobođenje Jugoslavije. Jedinice 25. udarne brigade 28. divizije Druge jugoslovenske armije zauzele su 23. aprila 1945. koncentracioni logor Stara Gradiška, a jedinice 4. srpske brigade 21. divizije Prve jugoslovenske armije 2. maja 1945. koncentracioni logor Jasenovac.

(Nastaviće se)