Nedelja duga osam dana

U TRAGANjU za uzrocima haosa u počecima brojanja godina i kalendarima koji su danas u upotrebi, pravi put vodi kroz radio astronomiju, koja je dramatično napredovala u poslednjih pet-šest decenija. Zahvaljujući radio astronomiji danas sasvim pouzdano znamo da u kosmosu ne vlada mir bilo koje vrste, već da se on menja bukvalno svake sekunde i da njegove zvezde eksplodiraju izazivajući haos u svom neposrednom i daljem kosmičkom susedstvu. Ako je Zemlja deo Sunčevog sistema, a jeste, ako je Sunčev sistem deo kosmosa, a jeste, zašto bi onda u Sunčevom sistemu vladao apsolutni i nepomućeni nebeski mir?

Istorija već zna za ljude koji su ustajali protiv religijskih učenja koja su propagirala teoriju da na nebesima vlada apsolutni nebeski mir. Jedan od njih je grčki političar i pisac Kritija, učenik Sokratov i ujak mnogo poznatijeg grčkog filozofa Platona. Kritija je još početkom IV veka p.h.e. dokazivao da je religiju izmislila vlast kako bi ljudima ulila strah u kosti.

Brojni protivnici religijskih teorija umirali su u zatvorima ili su završavali život na lomačama. Suprotstavljanje religiji danas nije opasno po život, kao u vreme Đordana Bruna, spaljenog zato što je tvrdio da Zemlja nije centar sveta, ali se nauka još nije uhvatila u koštac sa kalendarom koji je nasledila od religija.

Krajem 20. i početkom 21. veka povećao se broj naučnika koje su radio astronomska otkrića o kataklizmama u kosmosu navela na pretpostavku da se računanje vremena menjalo zbog toga što su Zemlju pogađale katastrofe kosmičkih razmera. Podaci da su Zemlju doista pogađale velike nesreće - koje su joj menjale brzinu okretanja oko sopstvene ose i putanju i vreme obilaska oko Sunca, što je menjalo prirodni tok vremena, dužinu dana, meseca i godine - morali bi da postoje u delima starih autora, u religijskim kanonima, u mitovima i legendama i u arheološkim nalazima.

I pored nespornog i neuporedivog napretka nauke, čovek ipak još nije u stanju da organizuje istovetno računanje vremena na celoj planeti Zemlji, iako za to ima i previše razloga, zbog teškog privikavanja na novine, zbog pojave koju istoričari nauke i psiholozi nazivaju „inercija mišljenja“.

Koliko god su se svet i kosmos menjali, kalendar je uvek morao da bude „skup pravila kojima se na osnovu kretanja Sunca, Zemlje i Meseca računaju vremenski intervali - dan, mesec, godina i stoleća“.

Osnovno merilo bio je dan, vreme od ponoći do ponoći.

Veća jedinica je bila nedelja, odnosno period trajanja jedne Mesečeve mene. Izvesno vreme u istoriji starog Rima nedelja je trajala osam, a u Egiptu deset dana. Trajanje nedelje bezuspešno su pokušali da promene boljševici. Iz današnje perspektive ovakva promena dužine nedelje je apsurdna, osim ako je u to vreme jedna Mesečeva mena doista trajala osam, odnosno deset dana.

Sledeća mera za vreme, kao i danas, bio je period između dva mlada Mesečeva srpa. Iz sačuvanih dokumenata vidljivo je da ni ovaj period nije bio uvek isti.

Duža vremenska jedinica, sledeća u nizu, jeste vreme za koje Zemlja obiđe oko Sunca. Taj period, već smo videli, izmeren savremenim instrumentima, iznosi danas 365 dana, 5 časova, 48 minuta i 46,98 sekundi. Međutim, sudeći prema podacima otkrivenim u mitovima, ali i tradicijama više naroda, godina je trajala 260, 288 i 360 dana, pa je zbog toga u pojedinim istorijskim periodima vladao pravi haos u računanju vremena.

Ubedljiva pravila u praćenju prirodnog toka vremena jednog naroda preuzimao je drugi narod i obično ih je prilagođavao svojim običajima. Dakle, menjao ih je. Izmene su se prenosile i kroz prostor i kroz vreme i začeci pravila su zaboravljani. Upravo jedan takav niz je preuzet, primenjen i menjan u vreme vladavine Julija Cezara.

Preuzevši vlast u Rimskom carstvu Julije Cezar je nasledio kult Nepobedivog Sunca. Taj kult verovatno potiče iz Persije, a govori da Sunce ipak neće nestati, neće umreti - iako se tokom pola godine svakodnevno sve kraće pojavljuje na nebu - jer je nepobedivo i ponovo će, počev od zimskog solsticija, posle zimske kratkodnevice svakog dana sve duže biti na nebu.

Iako vrlo komplikovan, kalendar ipak nije odgovarao nebeskim prilikama tog doba. Ponovno Sunčevo rađanja rimski sveštenici obeležavali su svake godine prigodnim svečanostima na dan zimskog solsticija, zimske kratkodnevice, posle koje, na severnoj Zemljinoj polulopti, noći postaju kraće, dani duži, a Sunčevi zraci topliji.

Nebeske prilike nikako nisu odgovarale datumima starog rimskog kalendara, zato što je godina bila kraća od astronomske godine, od prirodnog toka vremena i kult Sunca nepobedivog svake godine je slavljen ranije nego prethodne. Dogodilo se da praznik Sunca, umesto na dan kratkodnevice, treba obeležiti na dan jesenje ravnodnevice, odnosno tri meseca ranije, što nije imalo nikakvog smisla.

Julije Cezar je pozvao aleksandrijskog astronoma Sosigena da uspostavi pravi odnos između kalendara i trajanja godine.

Sosigen je izračunao da godini treba dodati ukupno 90 dana da bi se kalendar uskladio sa prirodnim tokom vremena. Tako je 46. godina p.h.e. trajala punih 445 dana. Prema Sosigenovim proračunima kalendarska godina od tada je imala 365 dana. Međutim, samo nekoliko decenija od uvođenja, car Avgust je između 8. godine p.h.e. i 4. godine HE promenio kalendar.

Julijanski kalendar je i kasnije trpeo izvesne promene. Onih šest sati koji su svake godine bili „višak“, zbrajani su u jedan ceo dan koji je dodavan svakoj četvrtoj godini.

Tako je nastala prestupna godina.

(Nastaviće se)