Godina večito kasni!

NASTOJEĆI da reši problem, Sosigen je predložio, a Julije Cezar prihvatio, da brojanje dana prve reformisane godine počne na dan prvog mladog Meseca posle zimske kratkodnevice. Jedan od kriterijuma za izračunavanje tzv. Lunarne (Mesečeve) nove godine, Sosigen je primenio za izračunavanje Sunčane nove godine.

Dogodilo se da se prvi Mesečev srp pojavi na nebu devet dana posle kratkodnevice. Prvi put nova godina nije počinjala na dan jedne od četiri jasne astronomske pojave - kratkodnevice, prolećne ravnodnevice, dugodnevice i jesenja ravnodnevica - već devet dana kasnije.

Kad je 16 vekova kasnije rimski papa reformisao julijanski kalendar, nije ispravio ovu grešku i nova godina je i po novom, gregorijanskom kalendaru počinjala devet dana posle kratkodnevice.

I tako je ostalo do danas. Grešku nastalu pre 2.058 godina u julijanskom kalendaru, proslavili smo kao dolazak nove 2013. godine po gregorijanskom kalendaru.

Godina koju smo proslavili devetog dana posle kratkodnevice - (po gregorijanskom kalendaru 1. januar) - nema baš nikakvo prirodno, astronomsko opravdanje. Određivanje ovog datuma za početak godine nije bilo u skladu sa rimskim načelima poštovanja prirodnih zakona i pojava. Rimljani su dan kratkodnevice već slavili kao praznik ponovnog rađanja Sunca, pa je bilo logično da i nova godina počne tog dana.

Zašto Sosigen nije poštovao rimsku tradiciju i zašto početak nove godine nije vezao za kratkodnevicu i praznik Sunca?

Može se samo pretpostaviti da je Sosigen, izračunavši dužinu godine na osnovu prividnog kretanja Sunca, pokušao da njeno računanje veže i za Mesečeve mene. Međutim, podaci dobijeni mnogo vekova kasnije merenjima preciznim instrumentima, koje Sosigen nije imao, nedvosmisleno pokazuju da precizno usklađivanje kretanje Zemlje oko Sunca i Mesečevih mena nije moguće.

Vezivanje početka godine za prvi mlad Mesec posle zimske kratkodnevnice bio je potpun promašaj. Greška koju su počinili Sosigen i Julije Cezar 46. godine p.h.e. postala je tradicija sa fantastičnim posledicama, od kojih i danas patimo. Već decenijama, otkako je proslava početka brojanja novog ciklusa od 365 ili 366 dana ušla u modu, oko tri milijarde ljudi, po inerciji svake godine slavi početak nove godine na dan kad za to ne postoji nikakav prirodni razlog, nikakva astronomska pojava zbog koje brojanje dana u godini počinje baš tada.

Prema finalnoj verziji julijanskog kalendara godina traje 365 i šest sati. Taj podatak nije precizan, ali je ipak omogućio carevima Juliju i Avgustu da grubo usklade kalendar sa prirodnim tokom vremena, da praznike vrate u prava godišnja doba i neutrališu nezadovoljstvo i srdžbu plebsa što njihovi carevi, koji su sebe predstavljali kao bogove, nisu u stanju da život na Zemlji usklade sa nebeskim prilikama.

Pred kraj 2012. godine svet je zahvatila čudna vrsta psihoze. Kako se približavao 21. decembar 2012. godine, na televizijama, internetu i drugim medijima povećavao se broj informacija koje su za taj datum najavljivale kraj sveta.

Nije se dogodilo ništa. Zapravo jeste, ali kako se pojava ponavlja svake godine, niko na nju nije obratio pažnju. Tog 21. decembra, kao i mnogih prethodnih godina, bila je zimska kratkodnevica na severnoj, a dugodnevica na južnoj Zemljinoj polulopti. Sunce se do tog dana prividno kretalo ka jugu, a od tada je, opet prividno, krenulo ka severu. Promena je bila posledica činjenice da je planeta Zemlja krenula onim delom orbite kojim će se udaljavati od Sunca, a to traje do leta na severnoj polulopti, odnosno do zime na južnoj polulopti, da bi onda počela ponovo da mu se približava.

Potpuno na isti način Zemlja se okretala oko Sunca i u doba kad je na njoj živeo narod Maja koji nije znao za točak, ali je imao neverovatno precizan kalendar koji je strogo vodio računa baš o astronomskoj pojavi zbog koje dan umesto da i dalje kraća, postaje duži na severnoj i obratno na južnoj Zemljinoj polulopti. Po kalendaru Maja, stara godina se završava na dan zimske kratkodnevice, i tada počinje brojanje dana nove godine. Kalendar Maja je na taj način precizno prilagođen prirodnom, astronomskom toku vremena, za razliku od kalendara koji danas koristimo i kojem brojanje dana nove godine počinje desetak dana kasnije.

Čuđenje kako je narod koji nije umeo da koristi točak, imao precizniji kalendar od svih savremenih, preraslo je u zbunjenost kad je otkriveno da su Maje imale ne jedan, nego 14 vrsta astronomski preciznih kalendara. Nastojeći da proniknu u poreklo takvog i tolikog astronomskog znanja, istraživači su našli tragove koji ukazuju da su Maje nasledile kalendare od nekog umno razvijenijeg naroda koji je ranije živeo na istom tlu i neznano zašto nestao.

Jedan od onih 14 kalendara Maja, nazvan Dugi račun, jeste neka vrsta večitog kalendara koji prati prirodni tok vremena čitavih 5.125 godina.

Prati? Preciznije je upotrebiti prošlo vreme. Dugi račun jeste pratio prirodni tok vremena tokom astronomskih pojava omeđenog perioda od 5.125 godina, ali više ga ne prati, jer se završio 21. 12. 2012. Novi kalendar Dugi račun, astronomski omeđen kalendar za sledećih 5.125 godina, nije napravljen. Jer nije bilo nikoga ko bi posedovao tolika znanja potrebna za tako dugoročan kalendar.

(Nastaviće se)