Crkvu brinu vernici!

SVETI sinod pravoslavnih crkava je 10. maja 1923. godine u Carigradu počeo da razmatra pitanje reforme kalendara. Delegate su imale razne grčke, rumunska, srpska, a „isposnička lica predstavljala su nesrećnu rusku crkvu“. (Taj uzgredni opis „isposničkih lica nesrećne ruske crkve“, unet u zvaničan izveštaj, bio je prvi podatak u nizu zbog kojeg je Milanković, inače nemački đak, posle Drugog svetskog rata, u vreme velikog prijateljstva KPJ i KPSS, smatran u Beogradu nepodobnom osobom, koja će „umreti kao naš protivnik“).

U vreme održavanja kongresa, sve pravoslavne države, Rusija, Grčka, Rumunija i Kraljevina SHS, već su bile prihvatile gregorijanski kalendar kao zvanično sredstvo za praćenje prirodnog toka vremena. Sve četiri zemlje bile su za brisanje 13 dana viška iz budućeg kalendara, rumunska i srpska delegacija naročito, jer bi tako bilo „izbegnuto proslavljanje duplih praznika koje nanosi ogromnu štetu privredi, što se više podnositi ne može“.

No, pojavio se verski problem. Ako tih 13 dana bude izbrisano, a kalendar ne bude bitno promenjen, to bi značilo da je pravoslavni kongres prihvatio katolički gregorijanski kalendar. Ovakvo rešenje nije dolazilo u obzir, „jer bi ga široke narodne mase svih hrišćanskih religija tumačile tako da se je pravoslavna crkva, evo, ipak poklonila pred katoličkom crkvom“, piše Milanković.

U tom trenutku, presudnom za dalji tok rasprave o reformi julijanskog kalendara, reaguje mitropolit Dožić:

„Gregorijanski kalendar bi se mogao samo onda usvojiti kada ne bi naučno boljega bilo!“

U međuvremenu, akademik Milanković je proučio sve ideje i predloge iznete na kongresu, dodao ih materijalima koje je već posedovao, seo je i napravio predlog kako sačiniti novi kalendar koji će zadovoljiti sve verske kanone i tradiciju Pravoslavne crkve, a istovremeno će biti maksimalno naučno precizan, što je automatski značilo i da će biti tačniji od gregorijanskog. No, pre nego što je Milanković uspeo da obelodani svoj predlog, na dnevni red je, piše on dalje, „stavljen i usvojen predlog Nj. Sv. vaseljenskog patrijarha da se obrazuju tri komisije, kanonična, naučna i praktična, od kojih će svaka davati mišljenja na ona pitanja koja joj budu upućena. Od srpske delegacije ušao je mitropolit Dožić u treću, a ja u drugu komisiju“.

Novi kalendar, pravljen na strogo naučnoj bazi, bio bi astronomski tačniji od gregorijanskog, ali bi morao da mu se približi u verskom delu, u praznovanju nepokretnih i pokretnih praznika. Milanković je ovako formulisao svoj predlog:

„Neka se preskoče trinaest dana i novi kalendar dovede na isti datum sa gregorijanskim. Za budućnost neka se utvrdi pravilo da bi prestupne godine bile one koje se mogu podeliti sa 4 bez ostatka (kao što je i do sada bilo)“.

Razlika od jednoga dana između gregorijanskog kalendara i astronomskog vremena pojavljuje se 3.280 godina od godine kad je uveden kao sredstvo za računanje vremena, a to se dogodilo 1582. godine po tom istom kalendaru. Zbir te dve brojke pokazuje da gregorijanski kalendar mora na generalni remont 4862. godine bilo po sopstvenim godinama, bilo po Milankovićevom kalendaru.

Gregorijanski i Milankovićev kalendar se ne bi razlikovali u sledećih sedam-osam vekova. Bilo bi manjih razlika u datumima praznovanja nepokretnih i pokretnih pravoslavnih i katoličkih praznika, taman dovoljno da povremeno pravoslavci mogu da kažu kako praznuju svoje, a katolici svoje verske praznike. No, i jedno i drugo „druženje“, i astronomsko i versko trajalo bi samo do 2800. godine, računate po oba kalendara. Te godine, obične po Milankovićevom, a prestupne po gregorijanskom kalendaru, razišli bi se zauvek.

Mnogo je truda uložio akademik Milanković da reši verske probleme, a uspeo je, uz pomoć mitropolita Dožića. Kad su odgovorili na sva teška pitanja, kad su se drugi predlozi pokazali ili slabijim ili nepotpunim, kongres pravoslavnih crkava jednoglasno je, na sednici 30. maja 1923. godine, prihvatio definitivan tekst kalendarske reforme koji je sačinio Milanković, a zajedno su ga, kao delegacija pravoslavne Srbije i verski mešovite Kraljevine SHS, podneli on i mitropolit Gavrilo Dožić.

U svojim memoarima Milanković kaže kako mu nikako nije jasno zašto novi kalendar (koji je on napravio) - jednoglasno usvojen 30. maja 1923. godine u Carigradu na skupu prvaka svih autokefalnih crkava i pored svih svojih prednosti - nikada nije primenjen.

Kraj