Carstvo sa dva vladara

Dok je Konstantin bio garant njegove lojalnosti na carskom dvoru u Nikomediji, Konstancije Hlor, cezar Zapada, kreće u opsežnu vojnu akciju u Britaniji. Ta nemirna provincija stalno je zadavala glavobolje Rimu, a da stvar bude gora, ugledajući se na Britance, varvarska plemena u Galiji i na Rajni su takođe dizala bune. Konstancijeva rešenost da jednom za svagda stavi tačku na vojevanje sa buntovnim žiteljima britanskog ostrva ogledala se i u jednom zanimljivom događaju.

Naime, on je među prvima na Britaniju poslao svog čoveka od poverenja i sjajnog vojnika - pretorijanskog prefekta Asklepiodota. Stigavši na obalu poluostrva i iskrcavši legije, prefekt je naredio da se brodovi spale, kompletna flota. Vojnicima je tako dao do znanja da njihov cezar Konstancije od njih očekuje pobedu ili - smrt.

U bici koja je usledila, samoproglašeni britanski kralj Alekt je poginuo. Bila je to velika pobeda za rimske legije, a Hlor se još jednom pokazao kao iskusni vojskovođa.

Nakon Alektovog pada, raspršili su se snovi o nezavisnom i samostalnom carstvu ujedinjenih britanskih plemena. Konstancije je sa svojim pobedonosnim legijama umarširao u nebranjeni Londonijum (danas London) i proslavio trijumf. Tako je opravdao titulu i dostojanstvo na koje ga je uzdigao Dioklecijan - Britanikus Maksimus.

A šta se za to vreme događa sa Konstantinom?

On je u Nikomediji, na Dioklecijanovom dvoru. To će se pokazati veoma važnim za njegovo dalje oblikovanje kao ličnosti. Naime, na dvoru upoznaje najumnije ljude tadašnjeg carstva: umetnike, mistike, naučnike, pesnike... Čita klasike latinske književnosti i pesnike starog Rimskog carstva, proučava grčke filozofe, uči jezike, istovremeno izučava vojnu doktrinu i taktiku. Napreduje u vojnoj službi do tribuna prvog reda (čin ekvivalentan činu pukovnika u savremenoj vojsci) pre svega zahvaljujući svom hrabrom držanju u vojnim pohodima. Prvi pohod se odigrao već 296. godine kada je Galerije krenuo na podunavske varvare.

Već sledeće godine, cezar Galerije kreće u pohod na Persiju, a u njegovoj pratnji je i mladi konjički oficir Flavije Valerije Konstantin.

Biće to neprocenjivo iskustvo za mladog vojnika. Ne samo da je Konstantin imao prilike da iskusi oganj bitke i radost pobede, već će, jašući uz bok cezaru i pod njegovim stegom, videti sva čudesa nekada moćnih carevina Istoka. Mladi konjički zapovednik imao je prilike da poseti biblijske gradove Vavilon i Memfis i korača istim onim stazama kojima je nekada išao Aleksandar Makedonski.

Cezar Galerije, s druge strane, važio je za prostaka i pijanca. Čovek lošeg karaktera, prek i samoljubiv, bio je ipak dobar vojnik. Hroničari su ga opisivali kao "umešnog u vojnim poslovima" i on se takav pokazao u tom persijskom pohodu. Kada je krenuo, sa sobom je poveo svega 25.000 vojnika. Međutim, bila je to elita rimske vojske - prekaljeni veterani slavnih legija IV Flavija, VII i I Klaudija potpomognuti Prvom italijanskom i Trinaestom germanskom legijom. Galerije je krenuo preko prolaza u planinama Jermenije, anulirajući tako prednost persijske konjice, a onda lično izvršio osmatranje neprijateljskog tabora.

Nema sumnje, u toj misiji mu je pomagao i mladi konjički oficir Konstantin.

Iznenadni napad potpuno je razbio Persijance. Vojska se upaničila i razbežala, njihov ponosni kralj Narses je ranjen u tom napadu, ali je ipak uspeo nekako da pobegne ostavivši za sobom veliki plen, čak i sopstveni harem. Galerijeva pobeda imala je epske razmere. Ali on nije čekao ni časa, usledio je silovit udar u samo srce Persijskog carstva. Konstantin je takođe učestovao u tom delu pohoda.

Rimske legije ušle su u Ksenofont u zimu 298. godine i primorale Persijance da prihvate ponižavajući separatni mir i vazalni odnos prema Rimu. Morali su čak i da se odreknu dela teritorija. Zanimljivo je da će upravo tih nekoliko satrapija koje su Galerije i Dioklecijan uzeli Narsesu postati spor zbog koga će Konstantin skoro četrdeset godina kasnije, pred sam kraj života, ponovo morati da diže vojsku na Persiju.

Na drugoj strani carstva, njegov otac će započeti rat sa germanskim plemenima na Rajni. Bio je to težak i žestok obračun, u kome je sam Konstancije čak bio i ranjen, ali na kraju ipak je

uspeo da slavi, nakon što je skoro 60.000 Alemana poginulo u sukobima sa njegovim legijama. Bila je to pobeda ravna onoj koju je Julije Cezar izvojevao nad ujedinjenim galskim plemenima pod komandom slavnog Vercingetoriksa. Nakon toga, relativno lako je učvrstio granice na Rajni.

Došlo je i proleće 306. godine kada će se desiti sudbonosne promene u Rimskom carstvu. Nakon pune dve decenije vladavine, Dioklecijan napušta svoj presto u Nikomediji. Njegov suvladar Maksimin Daja, doduše nevoljno i oklevajući, čini isto.

Rimsko carstvo dobija dva nova avgusta. Konstantinovog oca Konstancija na Zapadu i raspusnog i taštog Galerija na Istoku.

Ništa više neće bito isto.

(Nastaviće se)