Osvajanje večnog grada

DOK je Konstantin bio odsutan, predvodeći pohod na pobunjena varvarska plemena, njegov tast Maksimijan je poharao riznicu i arsenal, zatim pobunio trupe u Arlu. Pustio je netačnu glasinu da je njegov zet poginuo u obračunu sa Germanima i na talasu pometnje se sa vojskom povukao u dobro utvrđenu Masiliju, današnji Marsej. Čuvši za ovo, Konstantin je reagovao munjevito. Došao je sa svojim trupama podno zidina Masilije i lično predvodio napad na grad. Da li postiđeni ili uplašeni, svejedno je, žitelji Masilije su na kraju sami otvorili kapije grada svom cezaru. Sasvim je verovatno da su na taj način hteli da umilostive Konstantina i da se spasu ubijanja i pljačke.

Za Maksimijana, međutim, već je bilo kasno.

Iako ga Konstantin nije odmah pogubio, bilo je jasno da su mu dani odbrojani.

Bila je mu je data mogućnost izbora, to jest, ponuđen mu je način na koji će sebi oduzeti život. Maksimijan je odabrao konopac. Nedugo zatim pronađen je obešen.

Tako je završio avgust Maksimijan.

U Rimu, Maksencije, koji je snosio dobar deo krivice za njegovu tragičnu sudbinu, počeo je da glumata ucveljenog sina i da se zaklinje na osvetu Konstantinu.

Te iste 310. godine Konstantin je otišao u Gran u Galiji, gde je bilo čuveno Apolonovo proročište. Prespavao je na tom mestu i usnio čudan san, ujutru mu je to snoviđenje rastumačio Zenon, prefekt svetilišta. Proročanstvo je kazivalo da će Flavije Valerije Konstantin vladati trideset godina velikim Rimskim carstvom pod zaštitom boga Sunca. Konstantin je zato prihvatio da se zvanično stavi pod znak boga Sunca.

Sledeće, 311. godine, Konstantin, Licinije i Galerije donose čuveni Edikt o toleranciji, koji je trebalo koliko-toliko da sredi uzdrmane odnose u carstvu. Neki istoričari daju prednost ovom aktu u odnosu na Milanski edikt i smatraju ga važnijim. Ali on je bio samo mrtvo slovo na papiru. Potpisan od strane tada već umirućeg Galerija, nije do kraja bio sproveden u praksi. A sami Galerijevi motivi da stavi svoj potpis na njega bili su sebične prirode. Zato ga Galerije nikad nije ni poštovao. Ubrzo nakon donošenja ovog akta, Galerije umire u Serdici, u proleće 311. godine, i time Licinije postaje jedini vladar Istoka. Hroničari kažu da je Galerije umro strašnom smrću, a hrišćani su u tome videlu božju kaznu.

Bilo kako bilo, Konstantin je u tome pre svega video svoju šansu.

Odlučio je da krene na Rim i da se obračuna sa Maksencijem.

Krenuo je iz Arla 1. marta 312. godine predvodeći vojsku od čak pedeset legija, mahom jedinica iz Britanije i Galije. Krenuo je preko Alpa, odabravši sličan put kojim je nekad davno išao i Hanibal. Međutim, on nije napravio istu grešku kao kartaginski vojskovođa, poslao je kao prethodnicu izviđače, dobre poznavaoce terena, tako da je njegova vojska savladala bezbedno tu tešku prepreku.

Kada je ušao u Italiju, prva na udaru bila je Segusija, jako utvrđenje na obroncima Alpa. Postupio je slično kao kod opsade Masilije, naredio je sveopšti juriš. To se pokazalo uspešnim. Laka pešadija naprečac je osvojila gradske zidine i Segusija je pala. Poštedeo je posadu i građane kako bi pokazao da dolazi ne kao osvajač već kao oslobodilac. Dok su se glasine o njegovoj blagosti i milosrđu širile carstvom, on je krenuo dalje - na Taurinum. Na prostranom polju ispred grada, Konstantin munjevitim manevrom, koji se u rimskoj vojnoj doktrini nazivao “forfices” - makaze, uspeva da opkoli Maksencijevu konjicu i da joj nanese velike gubitke.

Nakon sveopšteg rasula i strahovitog poraza, Taurinum pada.

Posle pada Taurinuma, svi severni gradovi su mu otvorili svoje kapije. A onda je udario na Veronu. Bio je to čvrst, dobro utvrđen grad, sa tri strane zaštićen rekom... A Konstantin nije imao dovoljno vremena. Da sve bude gore, Maksencije je na njega poslao generala Rurika Pompejana, sa najboljim trupama iz Mediolanuma i Akvileje. Bili su dvostruko brojniji od Konstantinovih trupa. Rizikovao je da se nađe priklešten između zidina Verone i te velike armije. Izdao je naređenje pešadiji da formiraju dve kolone. Konjica se pomerila u stranu, omogućujući pešadiji da udari na Pompejanove konjanike. Sudar dve vojske je bio silovit i krvav. Kada je bitka dostigla vrhunac, uzjahao je konja i stavio se na čelo svojih trupa. I Pompejan je učinio isto... Ubrzo je poginuo i njegove trupe su se predale.

U Rimu, Maksencije je bio očajan. I uplašen. Svakog dana je terao sveštenike da tumače znakove sudbine čitajući životinjske utrobe ili prateći let ptica. U jednoj takvoj paganskoj ceremoniji, sveštenici su mu predvideli da će “neprijatelj Rima biti poražen”. Mogao je da odahne zakratko.

Nije se ni u jednom trenutku zapitao ko je zapravo taj “neprijatelj Rima” koji će uskoro biti poražen.

Konstantin i njegove legije su se ulogorile na Malborgetu, bregu koji je bio udaljen tek petnaest milja od Rima. Vojska je bila iscrljena dugim i krvavim pohodom, bili su brojčano slabiji, zalihe su bile na izmaku a imali su i dosta ranjenih... Konstantin je zato dao sam svojim vojnicima predah. Jednu mirnu noć pre nego što krenu u susret slavi ili porazu...

Tu, nadomak Rima, moren nemirima i sumnjama, suočen sa nemilosrdnim neprijateljem i njegovom nadmoćnom armijom, Flavije Valerije Konstantin iskusiće nešto što će mu zauvek promeniti život.

(Nastaviće se)