Rim priznaje Hrista!

PREMA Laktanciju, Konstantinu se ukazala vizija (ili je čuo glas) u snu, u noći pred bitku kod Milvijskog mosta, naloženo mu je da na štitove svojih vojnika stavi znamenje Spasitelja. Taj nebeski znak je napravljen tako što je koso napisano slovo H savijeno na gornjem kraju, čime se dobija cru monogramica, svojevrsna skraćenica za reč "Hrist". Po drugoj verziji, Konstantin je na nebu, iznad sunca, ugledao svetlosni krst sa natpisom "ovim pobeđuj". Car nije bio siguran u značenje vizije dok ga u snu nije posetio Hrist i preporučio mu da napravi zastava u obliku znaka viđenog na nebu i iskoristi ga u bici.

Sutradan, Konstantin je naredio da se iskuje vojni steg (labarum) sa vencem na vrhu u kome se nalazila spojena grčka slova H i R u vidu Hristovog monograma. Taj labarum nošen je ispred trupa i one su ga sledile kao zvezdu vodilju.

"Hiro" simbol je u poslednje vreme doživeo pravu ekspanziju, možete ga videti svuda, a mnogi ga i pogrešno tumače jer ga je jedna domaća desničarska organizacija upotrebila za vizuelno oblikovanje svog logoa. Sam simbol je i te kako prisutan na arheološkim nalazištima širom antičkog Naisa, nalazi se u bazilikama i katakombama, a Turistička organizacija grada Niša danas štampa majice sa ovim motivom. Njegovo značenje je relativno jednostavno i simboliše osnovnu dogmu hrišćanstva o Bogu kao polaznoj i ishodišnoj tački svega. Na ovaj način je, u stvari, Konstantinu poručeno da je Hristos početak i kraj svega, alfa i omega. Pre Hiro-a, do sredine 4. veka uobičajeni zaštitni znak hrišćana bila je riba (ihtus).

Nakon ovog mističnog događaja, car je odlučio da sledi Boga koji mu se ukazao i okupio je oko sebe hrišćanske sveštenike od kojih je zatražio da ga upute u Hristovu veru. Postoji i treća verzija po kojoj je car video kako se na noćnom nebu formira krst od zvezda.

Kako god bilo, Konstantin je pod znakom novog Boga krenuo na Rim. I pobedio.

U tome mu je dosta pomogao i njegov takmac Maksencije koji je iz vrlo bizarnih razloga sasvim bespotrebno izveo vojsku van sigurnosti gradskih bedema. Njegova vojska se prebacila preko čuvenog Milvijskog mosta, napravivši usput pontonski most za slučaj brzog povlačenja. Most je bio napravljen na brzinu i nedovoljno čvrst, što se kasnije pokazalo kobnim za Maksencijeve trupe. Konstantin je napao silovito i brzo. U protivničkim redovima nastala je panika, mnogi su se, bežeći, podavili u Tibru. Među njima i sam Maksencije.

Proročanstvo se obistinilo - neprijatelj Rima je bio poražen.

Sve se to zbilo 28. oktobra 312. godine.

Novi gospodar Rima nije preuzeo osvetničke mere, kao neki njegovi prethodnici nekad, već je pokazao razum i milost. Čak je odlučio da pretorijance protera, a ne da ih stavi pod nož kao što bi to učinio Cezar ili Marko Antonije. Sasvim sigurno da je stanje u kome je zatekao Rim i njegove žitelje u njemu dodatno potvrdilo inicijativu da se napravi nova prestonica na Istoku. Sada je Carstvo imalo samo tri vladara: Konstantina na zapadu, Licinija i Maksimina Daju na istoku.

Sledeće godine, u zimu 313. Konstantin i Licinije se sastaju u Mediolanumu (današnjem Milanu). Bilo je više razloga za ovaj susret. Prvi je da dva vladara razmene mišljenja o situaciji u carstvu nakon Maksencijevog pada, drugi povod je bila svadba između Licinija i Konstantinove sestre Konstancije, a treći i verovatno najbitniji - donošenje Milanskog edikta. Ovaj pravni akt omogućio je hrišćanima miran život, jer je zabranio progone i dozvolio slobodno ispovedanje vere. Milanski edikt je takođe akt o toleranciji, toliko sofisticiran i napredan za svoje doba da ga mnogi istoričari smatraju jednim od najvažnijih pravnih i humanističkih akata u istoriji civilizacije.

On nije ustoličio, kako se rasprostranjeno misli, hrišćansku državu pod patronatom prvog rimskog hrišćanskog cara, Konstantin u to vreme još nije bio kršten, već je doneo slobodu ispovedanja vere oličenu u prostoj sentenci: "Svako neka veruje kako mu srce ište".

Trećem vladaru carstva se sve ovo nije nimalo dopalo. Smatrao je, i to s pravom, da se Konstantin i Licinije ujedinjuju protiv njega. Maksimin Daja već početkom 313. godine podiže svoje legije i kreće u pohod, koristeći situaciju, pošto je Konstantin opet bio u ratu sa Francima na Rajni. Licinije odgovara istom merom, dve vojske se susreću kod Hadrijanopolja i Licinije odnosi odlučnu pobedu. Nekoliko meseci kasnije - Daja je bio mrtav. Izvršio je samoubistvo. Licinije preuzima njegove teritorije i da bi se osigurao, ubija čitavu njegovu porodicu i pristaše. "Milosrdni" potez "tolerantnog" vladara.

Sada carstvo ima dva cara, Konstantina na zapadu i Licinija na istoku, vezane savezništvom i krvnim srodstvom. Izgleda da su godine mira i blagostanja konačno došle. Ali Rimska imperija ipak mora imati jednog gospodara. U godinama koje slede, Konstantin se okreće reformama, donosi niz važnih akata, neke u duhu biblijske tradicije, zabranjuje paganska žrtvovanja i gladijatorske borbe. Za to vreme, Licinije preispituje svoj status i situaciju, a onda se odlučuje da ojača vojsku.

Dolazi sudbonosna 324. godina i konačni vojni sukob dva cara.

(Nastaviće se)