Drugi Rim na Bosforu!

KADA su se dve vojske sudarile na obali reke Marice, iste one na kojoj će srpska vojska mnogo vekova kasnije doživeti strašan poraz od Osmanlija, Konstantin je opet bio onaj koji je imao brojčano slabije trupe. Ipak, Liciniju ta vojna nadmoć nije mnogo pomogla. Konstantin se opet pokazao kao vešt strateg i odlučan vojskovođa. Licinije je nakon strahovitog poraza pobegao sa delom svojih legija u Malu Aziju. Tu je davao otpor neko vreme, a onda, ponovo potučen, utekao u Nikomediju i odatle pozvao na primirje. U pregovorima je posredovala Konstancija, Licinijeva žena a Konstantinova sestra. Licinije je izvukao živu glavu ali po veliku cenu - morao je da se odrekne prestola.

Sada je carstvo imalo samo jednog vladara - Flavija Valerija Konstantina.

Usledio je jedan veoma bitan događaj iz Konstantinovog života, a vezan je za njegovu majku Jelenu koja je imala veliki uticaj na sina. Naime, ona je 327. godine u Jerusalimu pronašla krst na kome je Isus Hrist razapet. Evo šta o tome kaže carev biograf Sokrat Sholastik:

„Jedan deo krsta Jelena je stavila u srebrni kivot, i ostavi ga onde u spomen svedocima kasnijih vekova, a preostali deo krsta posla caru. On delove krsta stavi u svoju statuu, nadajući se da će mesto u kome je takva dragocenost, biti spašeno. Statua o kojoj je reč, nalazila se na sredini 'otvorenog mesta’, koje se zvalo Konstantinovo, a beše postavljena na visokoj porfirnoj koloni (postolju). Ja sam napisao onako kako sam čuo o tome, a ovako kazuju i svi stanovnici Konstantinopolja. Do cara su došli i klinovi kojima je Hristos bio prikovan za krst. Jelena ih je našla u grobu, i poslala sinu. Od tih klinova car je za sebe iskovao šlem i štit, i nosio ih je na sebi u vreme bitaka“.

Ova priča o pronalaženju Časnog krsta biće kasnije izvor mnogih legendi.

Tri godine kasnije, Konstantin će predstaviti svetu još jedno svoje veliko delo. Na mestu male varoši Vizantion on je podigao sebi novu prestonicu, koju je nazvao Nea Roma (Novi Rim) ili Konstantinopolj. Grad je inaugurisan 11. maja 330. godine i po svojoj veličini, lepoti i bogatstvu bio je više nego dostojan takmac svom zapadnom bratu. Čuveni vizantolog Georgije Ostrogorski oštroumno je primetio da se u njemu vremenom napravilo jedinstvo rimskog prava, helenske kulture i hrišćanske vere.

O samom osnivanju Konstantinopolja prvi opširnije piše Sokrat Sholastik:

„Car je nakon Sabora dane provodio u radosti, i čim je proslavio spomen svog dvadesetogodišnjeg carstvovanja, odmah je počeo da zida crkve, kako po drugim mestima, tako i u gradu koji je prozvan njegovim imenom. Najpre je grad opasao zidanim bedemom, pa je onda gradio zgrade, sve lepšu od lepše, i tako je proširio grad i izjednačio ga sa carskim Rimom, a onda dade ime gradu Konstantinopolj, a takođe izdade zakon kojim se ovaj grad naziva i Drugi Rim. Ovaj zakon beše isklesan na stubu od kamena, i nalazio se na 'Vojničkom groblju’, blizu statue cara na konju. U gradu je sagradio i dve crkve: jednoj dade ime hram mira, a drugoj hram Apostola. I ne samo da je gradio hrišćanske hramove, nego je ružio neznabožačke bogomolje“.

O Konstantinovom doživljaju vere dosta se raspravljalo, ali najviše je o tome rekao on sam kroz dokumente koje je ostavio. U pismu persijskom caru Šaporu 333. on nadahnuto govori o svom odnosu prema veri i shvatanju Božanskog:

„Bog kome se klanjam je onaj čiji znak moje odane trupe nose na svojim leđima, idući svuda gde ih pravedni ciljevi vode, i nagrađujući me svojim sjajnim pobedama. Priznajem da se klanjam ovom Bogu sa večnim sećanjem. O njemu, koji boravi visoko na nebesima, razmišljam čistim i neukaljanim umom. Pred njim klečim, kloneći se odvratne krvi, svih neprikladnih i zlokobnih govorkanja, sve vatre čarobnih reči i svakog skrnavljenja kojim je nezakonita i sramna zabluda uništila čitave nacije i bacila ih u pakao“.

Možda najbolju definiciju Konstantinovog odnosa prema veri dao je naš poznati vizantolog prof. dr Radivoj Radić: „Nisu u pravu oni koji smatraju da je Konstantin Veliki u potpunosti nastupao kao privrženik hrišćanske vere i da su svi njegovi poduhvati prožeti hrišćanstvom. Međutim, podjednako nisu u pravu ni oni koji smatraju da ga je u odnosu sa hrišćanima isključivo pokretala hladna politička pragmatičnost i proračunatost. Da bi ova istorijska zagonetka bila potpuna, sačuvani istorijski izvori podupiru obe pretpostavke. Nesumnjivo je, međutim, da je Konstantin Veliki imao određeno hrišćansko osećanje, ali je, istovremeno, bio i odličan političar“.

Ovoj konstataciji nema šta da se oduzme ili doda.

Još jednu kontroverzu vredi pomenuti. Naime, Konstantin je kao nekršten čovek (po nekima još paganin, sledbenik kulta Apolona) predsedavao Prvim vaseljenskim saborom koji je bio održan u Nikeji 325. godine. Ovaj Sabor je odbacio krivo učenje Arija, sveštenika iz Aleksandrije koji je propovedao da Hristos nije Sin Božji. Na ovom Saboru učestvovalo je preko tri stotine delegata, utvrđen je Simvol vere, vreme praznovanja Vaskrsa, a propisano je još dvadeset raznih kanona.

Konstantin umire u blizini Nikomedije 22. maja 337. godine neposredno pre početka pohoda na Sasanidsku Persiju. Njegovo krštenje organizovano je u žurbi, a primio ga je iz ruke Evsevija Nikomedijskog.

(Nastaviće se)