Sestrići u vrhu Vatikana

SILNO su žudeli za bogatstvom i društvenim statusom, i nisu mogli da odole prilici da i svoju širu rodbinu počaste zvučnim titulama i raskošnim načinom života koji uz takva zvanja ide. Vlast su neretko obezbeđivali nasiljem, ubistvima, mitom i nemilosrdnim postupcima, i po tome se mogu porediti jedino sa čuvenim italijanskim porodicama koje su vekovima kasnije vodile organizovani kriminal.

Najveća moć, naravno, pripadala je papama, koji su imali neizmeran uticaj kako na verski, tako i na svetovni život katoličke Evrope. Brojne bogate i znamenite porodice, među kojima i Mediči, Barberini, Orsini i članovi porodice Rovere regrutovale su pape iz vlastitih redova, ali najpoznatije su svakako bile Bordžije.

Porodica Borha (kako se ovo prezime izvorno izgovara, italijanski Borđa) potiče iz Torea de Kanalsa, na obroncima planina južno od Valensije, u Kraljevini Aragon. Borhe su postali veleposednici kad im je dodeljena zemlja kao nagrada za službu u ratu protiv Mavara, koji su vladali Pirinejskim poluostrvom još od 8. veka nove ere. Borhe su, u suštini, bili pustolovi i oportunisti, čije su ambicije znatno nadrastale njihov status. Izdanak familije koji će ove ambicije sprovesti u delo bio je Alonso de Borha.

Alonso je imao 66 godina kad je postao kardinal. Odan strogoj pobožnosti i vrlini, bio je u oštroj suprotnosti s mnogim drugim kardinalima, koji su se radije predavali ovozemaljskim uživanjima i raskoši.

Papa Nikola V preminuo je 1455. godine, i došlo je vreme da se bira naslednik. Kardinal Borha u tom trenutku bio je krhki 77-godišnji starac, izmučen kostoboljom koji je većinu vremena provodio u postelji. Zato Borha nije uzet u obzir kao mogući kandidat. Dogodilo se, međutim, da na imena dvojice potencijalnih pontifa padne ljaga, pa je konklava bila primorana da potraži trećeg kandidata.

Jedina moguća alternativa bio je kardinal Borha, jer samo je on bio čovek neokrnjenog ugleda, a pritom nije dovođen u vezu sa interesima bilo koje moćne porodice. Istina je, povrh toga, bila da je on i veoma star i slabi su bili izgledi da će dugo poživeti, a njegov krotak, blag karakter obećavao je svima zainteresovanima da će moći da rade šta hoće.

Zalud! Svi koji su tako mislili, grdno su se prevarili. Već od samoga početka videlo se da će kod Kalista III vladati nepotizam. Odmah je u vatikansku administraciju počeo da uvodi rođake kojima je dodeljivao dobro plaćene položaje u crkvenoj hijerarhiji.

Dvojica njegovih sestrića, jedan od njih Rodrigo de Lanzol, koji će posle uzeti ime Bordžija - postali su kardinali 1456. godine. Tako istaknuta mesta obično su zauzimali ljudi u zrelim, pa i poodmaklim godinama, ali ova dvojica još ne behu navršila ni tridesetu. Članovi Kardinalskog kolegijuma su pristali na imenovanje papinih nećaka pod varljivom pretpostavkom da će vremešni Kalist ubrzo otići na onaj svet, pre nego što dvojica kardinala uspeju da puste korene na visokim položajima. Kalist je, međutim, baš kao u inat, poživeo toliko dugo da Rodriga postavi za potkancelara Crkve (1457), odmah do pape. Rodrigu se tada, pored ostalog, ukazala mogućnost da stekne zamašno bogatstvo.

Drugi papin nećak, Rodrigov brat i Kalistov miljenik Pedro Luis, proglašen je za vrhovnog zapovednika (kapetan-generala) Crkve, zaduženog za komandovanje papskim oružanim snagama. Pedro Luis je, takođe, imenovan za gubernatora 12 gradova što je bio naročito moćan položaj, jer su ti gradovi dominirali važnim uporištima u Toskani i papskim državama, delu središnje Italije koji je bio pod upravom pontifa.

Kalist je izazvao nevericu i kada je usvojio plan za finansiranje krstaškog pohoda s ciljem da oslobodi Carigrad iz ruku Turaka Osmanlija, koji su prestonicu Vizantijskog carstva zauzeli 1453. godine. Konstantinopolj je bio najvažniji hrišćanski grad posle Rima, i papa nije mogao tek tako da ga prepusti nevernicima.

Mnogi su smatrali da je krstaški pohod najskuplji poduhvat i stoga je Kalist, kako bi podmirio troškove ratovanja, prodao sve što mu se našlo pri ruci, uključujući i zlato i srebro, umetnička dela, skupocene knjige, unosna zvanja, pa i tapije na pojedine delove papskih teritorija. U prodaji su se, tako, našle i indulgencije - katolici su, naime, mogli da plate određene novčane iznose da bi im, zauzvrat na drugom svetu bili oprošteni gresi počinjeni za života.

Nije, međutim, bilo nikakve vajde od velike papske rasprodaje. Važni vladari hrišćanske Evrope, kao što su kraljevi Francuske i Nemačke, nisu bili zainteresovani za jedan sveti rat. Kad su odbili da pošalju papi oružje i vojsku za krstaški pohod, bio je to kraj. Zbog toga ni Carigrad nikada nije vraćen u okrilje hrišćanskog sveta. Ne treba, stoga, da čudi ni to što je papa Kalist III postao izrazito neomiljena ličnost u Rimu. Situacija je bila u toj meri ozbiljna da su se, posle njegove smrti 1458. godine, španski vojni zapovednici i civilni činovnici koje je doveo u Vatikan osetili ozbiljno ugroženim, pa su u panici napustili Rim.

(Nastaviće se)