Sveti otac - grešnik!

Papa je, prosto, gubio vreme: prošlo je, naime, punih 40 godina, a ništa se nije promenilo. Rodrigo je i dalje, kao i u mladosti, bio rad svakovrsnom razvratu, koji je sada nazivan "vrtnim zabavama". Izrodio je osmoro dece sa svoje tri ili četiri ljubavnice - poslednje je došlo na svet kada je njemu bila 61 godina - pri čemu je, prema opisu jednog poznanika, i dalje bio "snažne građe, društven" i uz to "izvanredno vešt s novcem". I zaista, zasenjujuće je bilo bogatstvo koje mu je ta "izvanredna veština" donela i pre nego što je postao papa.

Jedan od njegovih savremenika zabeležio je da mu njegove papske odaje, mnogobrojne opatije po Italiji i Španiji, kao i tri biskupije - u Valensiji, Portu i Kartaheni - donose ogroman prihod, a priča se da mu samo zvanje potkancelara donosi 8.000 zlatnih florina. Zlato i srebro, biseri i tkanine izvezene svilom i zlatom, kao i knjige koje drži u svakoj odaji namenjenoj za učenje - svega toga ima u izobilju... Da i ne pominjem bezbrojne krevetske zavese, opremu za konje ili veličanstvenu garderobu ili ogromne količine zlatnika koje on poseduje.

Izgledi da takav čovek krene svetačkim putem, kakav dolikuje jednom papi, bili su vrlo slabi. U njegovim očima papstvo je bilo unosan posao, koji treba što bolje iskoristiti da bi se ostvarila što veća korist. Tako bar piše istoričar Frančesko Gvičardini, takođe savremenik Rodriga Bordžije.

Kod njega su bili do krajnjih granica izraženi svi poroci, kako oni telesni, tako i duhovni... Za religiju on nije znao, niti je umeo da održi reč. Obećavao je sve i svašta, ali se nikada ne bi posvetio nečemu što njemu lično neće doneti korist. Za pravdu nije mario, pošto je u to vreme Rim bio jazbina lopova i ubica. I tako, pošto za sve grehe koje je počinio nije kažnjen na ovom svetu, dobro mu je išlo do poslednjeg dana. Rečju, bio je gori čovek, a imao više sreće nego ma koji drugi papa vekovima pre njega.

Bordžijini izgledi da bude izabran činili su se vrlo slabim, čak i pre Inoćentijeve smrti. Kardinal Đulijano dela Rovere, koji ga je prezirao, dolio je ulje na vatru podsetivši papu da je Bordžija "Katalonac", kako su Španci najčešće nazivani u Vatikanu, te da se stoga u njega ne može pouzdati. Rodrigo Bordžija je i lično bio prisutan kada je ova kleveta izgovorena. Iz sve snage borio se da opovrgne optužbe, upotrebivši pritom tako raskošnu paletu uvreda da je njegovim suparnicima zaista malo nedostajalo da sa verbalnog pređu na obračun pesnicama, pre nego što su ostali nekako, ipak, uspeli da ih ubede da se smire, ako ni zbog čega drugog, a ono iz poštovanja pontifu na samrti.

Mutne zakulisne radnje bile su u punom jeku dok su kardinali pokušavali da nadmudre jedan drugoga i obezbede pobedu svojim ličnim kandidatima. Izbor, uz to, ne behu načinili imajući prevashodno u vidu volju Božju ili naum Duha svetoga - što su, inače, po tradiciji osnovni kriterijumi kad se bira papa - već su gledali da ispune želje vladara italijanskih gradova-država koji su listom priželjkivali papu koji će njihovim interesima biti bliži nego interesima drugih.

U igri se našlo neizmerno mnogo novca. Primera radi, napuljski kralj Ferante nudio je čitave hrpe zlata da otkupi glasove kardinala voljnih da izaberu papu koji će se u Vatikanu zalagati za napuljske interese. Pojedinci se, pritom, nisu ustezali ni od toga da pribegnu prljavim podvalama. Primera radi, na sve strane širili su glasine da Milanezi nameravaju da potčine celu Italiju, samo da bi se potkopao kandidat koji dolazi iz Milana, ili u ovom gradu računa na podršku.

Rodrigo Bordžija nije bio uključen u tu borbu za vlast, ako ni zbog čeg drugog a ono zato što su od njega, kao Španca, ostali kardinali, sve sami Italijani, duboko zazirali. To je, s druge strane, Bordžiji dalo prednost, jer njegovo ime nije bilo ukaljano ljagom uskih interesa i mahinacijama s mitom u koje su gotovo svi ostali kardinali u konklavi bili upleteni.

Rodrigo je, sem toga, imao još jednu prednost u odnosu na sve, ili gotovo sve kandidate. Bio je, naime, toliko bogat da je mogao da deli šakom i kapom, i tako "kupi" koliko god poželi kardinalskih glasova. Glavni suparnici u borbi za papsko nasleđe bili su kardinal Askanio Sforca iz Milana i kardinal Đulijani dela Rovere. Rovere i Sforca vodili su ogorčenu borbu u prva tri glasanja, dok je Rodrigo Bordžija sve vreme bio na trećem mestu.

Kada se konačno uverio da će biti kadar da nadjača i Đulijana dela Rovere i Askanija Sforcu, Rodrigo je dvojicu kardinala obasuo ponudama za koje je pouzdano znao da ovi, jednostavno, neće moći da ih odbiju. Podmitio ih je, pored ostalog, zvanjem biskupa u Španiji i Italiji, velikim zemljišnim posedima i nekretninama, zatim opatijama, zamkovima i tvrđavama, zvanjima gubernatora, visokim crkvenim položajima, zlatom, draguljima i skupocenostima svih vrsta.

PAPA BEZ SKRUPULA
LIČNE ambicije Rodriga Bordžije nisu imale granice, i vremenom, kako je stario, one nisu jenjavale. On je promišljeno krenuo u poduhvat osnivanja dinastije, koja je umešala prste u gotovo sve iole važne političke poslove na evropskom tlu. Nečastan je bio od samog početka kada se kardinalski onklav sastao da izabere naslednika pape Inoćentija VIII koji je preminuo 1492. godine.

(Nastaviće se)