Prevarom došao na tron

NAJVEĆA iskušenja Rodrigo Bordžija je namenio isključivo kardinalu Askaniju Sforci, milanskom kandidatu, kome je ponudio položaj potkancelara, a da ga dodatno namami, obećao mu je svoju velelepnu palatu koja se uzdizala na obali Tibra, preko puta Vatikana. Mnoga su prelepa zdanja krasila Rim toga doba, ali ova građevina nije imala premca.

Sve ovo zajedno predstavljalo je, moguće, najizdašniji mito ikada ponuđen jednom kardinalu, i Sforca je uspešno odolevao svega nekih pet dana pre nego što je konačno poklekao. Nedugo zatim, jedan hroničar zabeležio je da je kolona od četiri mazge, natovarene ogromnim količinama srebra, krenula iz Rodrigove palate i, ulicama Rima, stigla do Sforcinog, istina velelepnog, ali u poređenju s Rodrigovim, ipak, znatno skromnijeg prebivališta. Sad, kad se Sforca povukao iz izborne trke, celokupno milansko krilo stalo je iza Rodriga Bordžije.

Kardinal Rovere, koji je pre toga javno rekao kako bi svako drugi na mestu pape bio bolji od još jednog Bordžije, bio je sada primoran da proguta sopstveni iskaz i lično glasa za Rodriga, tek da, kako-tako, spase obraz. Ostali kardinali su, ne dižući galamu, napunili džepove i glasali kako se od njih očekivalo.

Priča se da je poslednji potkupljen jedan 96-godišnji kardinal koji je već bio toliko dementan da jedva da je uopšte znao gde se nalazi i šta radi. Svega petorica kardinala odbila su Rodrigovu ponudu. Brojčano su ih ubedljivo nadmašili oni koji su je prihvatili. Odluka je konačno doneta posle celonoćnog zasedanja, pred zoru 11. avgusta 1492. godine.

Tada se Rodrigo Bordžija, sada papa Aleksandar VI, odeven u tradicionalnu papsku odeždu, pojavio na balkonu, na prvom spratu vatikanske palate i, pred nepreglednom svetinom, izgovorio poznate reči: "Ja sam papa i namesnik Hristov... Blagosiljam grad, i zemlju blagosiljam, i Italiju vascelu blagosiljam, i svet blagosiljam sav."

Po davno ustanovljenoj tradiciji, izbor novog pape u Rimu poslovično su pratile besomučne terevenke i opšti metež, pa je tako bilo i u vreme slavlja zbog pobede drugog papskog kandidata iz tabora Bordžija. Nekih dvesta ljudi smrtno je stradalo u pometnji koja je nastala čim je objavljen rezultat glasanja, a crkvena zvona širom grada oglasila veliki događaj. Od ostalih izbora ovi su se, međutim, razlikovali po opštem čuđenju, gnevu i strahu koje su izazvali.

"Sad nas jedan vuk drži u šaci", govorio je firentinski kardinal Đovani di Lorenco de Mediči, inače potonji papa Lav . "I to možda najgrabljiviji vuk kog je ovaj svet video. Ukoliko mu ne umaknemo, proždraće nas sve, neminovno".

Mnogi su tih dana - predstavnici Venecije, Ferare i Mantove - na sav glas protestovali, a i u širim krugovima pričalo se da su izbori namešteni, te da su, samim tim, njihovi rezultati ništavni. Prevare, i to bezočne, zaista je i bilo, ali kardinali koji su se polakomili na Bordžijino mito nisu hteli ni da zucnu, dok je sam novoizabrani papa i te kako vodio računa o tome da ne ostavi ni najmanjeg dokaza koji bi eventualno mogao biti upotrebljen protiv njega. Napuljski kralj Ferante plakao je saznavši da su ogromne svote novca koje je ulagao u svog kandidata otišle u dim pošto ovaj nije uspeo da se domogne papske krune.

Nije, međutim, sve bilo tako crno, pa ni svi strahovi koji su potpirivani posle izbora Aleksandra VI nisu bili opravdani. Možda on i jeste bio iskvaren, nemoralan i bezveran, ali stoji da je drugi papa iz kuće Bordžija imao i izvesna svojstva koja su mu omogućila da izađe na kraj s gramzivim, materijalističkim, hedonističkim miljeom renesansne Italije, koji bi, bez sumnje, ubrzo došao glave nekom duhovnijem, ne tako svetovnom pontifu.

Za vreme vladavine njegovog ujaka, pape Kalista, i četvorice pontifa posle njega, Rodrigo Bordžija izrastao je u vrhunskog diplomatu i gospodara. Umeo je, sem toga, da unese prisnost u lične kontakte s ljudima, pretpostavljajući tu metodu onim, uvek neugodnim, "naredbama odozgo", a sve, naravno, kako bi od svakoga dobio ono što hoće. Vatikanska dvorska svita bila je prijatno iznenađena upoznavši tog druželjubivog, strpljivog papu koga je, mimo očekivanja, dobila u Aleksandru. Za oko im je posebno zapala njegova spremnost da posveti pažnju i vreme nevoljama, recimo, sirotih udovica i drugog skromnog sveta, kao i da preduzme određene mere kako bi poboljšao položaj u kojem se ti ljudi nalaze.

I, što je izazivalo još veće čuđenje spram tog čoveka koji je decenijama živeo u najvećoj raskoši i blagostanju, papa Aleksandar VI je strogo vodio računa o raspodeli sredstava iz vatikanskog budžeta. Tada su još bila sveža sećanja na gozbe u Rodrigovom zamku, na terevenke o kojima je posle brujao ceo Rim. Ti banketi behu tako raskošni da se pričalo kako po svemu nadmašuju pirove koje su svojevremeno priređivali carevi starog Rima. Na tanjirima od suvog zlata iznošena je najskupocenija hrana, a uz nju i najbolja vina, koja su zvanice pile iz ekstravagantno ukrašenih pehara.

Aleksandar se, međutim, otkako je postao papa, postarao da jelovnik za vatikanskom trpezom bude što jednostavniji, tako da je sada važilo pravilo da se služi samo jedno jelo po obroku. Mere štednje bile su tako drastične da su zvanice ubrzo počele da traže opravdanja, samo da izbegnu ručkove i večere kod pape.

(Nastaviće se)