Papina nevesta Đulija

ALEKSANDROVO krunisanje, koje se odigralo 26. avgusta 1492. godine, bilo je u tolikoj meri ekstravagantan događaj da bi zasenio čak i trijumfalne dočeke kakvi su priređivani carevima starog Rima. Svečana povorka bila je duža od tri kilometra, a u njoj je bilo 10.000 konjanika, celokupno papsko domaćinstvo, ambasadori drugih zemalja, kao i kardinali na konjima, svaki s pratnjom u kojoj je bilo po 12 ljudi. Sam papa Aleksandar jahao je zaklonjen baldahinom koji ga je štitio od jakog pozno avgustovskog sunca. Papska straža i svi vatikanski zvaničnici pratili su ga u stopu.

Dok se sporo probijao kroz svetinu koja se tiskala sa obe strane ulice, povorka je prošla ispod specijalno za tu priliku podignutih lukova na kojima su bili ispisani slogani, neki neskriveno bogohulni: „Aleksandar nepobedivi“, „Aleksandar najuzvišeniji“ i „Krunisanje velikog boga Aleksandra“. Sve ih je, međutim, nadmašila poruka zlatnim slovima ispisana na drugom jednom luku:

„Veliki je Rim bio pod Cezarom, još je mnogo veći pod Aleksandrom. Prvi je bio smrtnik, drugi je bog.“

Vrelina i tiskanje okupljene mase bili su u toj meri nepodnošljivi da je Aleksandar u dva navrata izgubio svest, ali behu to samo prolazni trenuci slabosti. Čim su krunisanje i prateće svečanosti bile završene, Aleksandar se, ne gubeći vreme, nametnuo kao papa kome je, pre svega, posao na umu.

Aleksandar je, takođe, tražio načina i sredstava da svoj seksualni život - i njegove neposredne posledice - drži podalje od očiju javnosti. Uviđao je, ili bar tvrdio da uviđa, da bi rođena deca mogla da mu predstavljaju smetnju, pošto je postao papa, pa je tako prilikom krunisanja obećao Đovaniju Bokaču, ambasadoru Vojvodstva Ferare, da će se svakako potruditi da tu decu niko nikad ne vidi u Vatikanu i Rimu.

Tako nešto bilo je verovatno neizvodljivo za čoveka koji je svoje potomstvo voleo onako kako ga je voleo papa Aleksandar. A opet, mada je tako snažno bio vezan za njih, bio je, ujedno, i čvrsto rešen da i svoje naslednike i ostalu blisku rodbinu iskoristi pre svega kako bi učvrstio svoj položaj. Stoga je i obećanje dato ambasadoru Bokaču pogazio samo pet dana kasnije, kada je imenovao svog najstarijeg sina, Čezarea Bordžiju, na mesto nadbiskupa Valensije. Time je ovaj, tada 17-godišnji mladić, postao najviši crkveni velikodostojnik u celoj Španiji.

Papa, pritom, nije obraćao pažnju na činjenicu da se mladi Čezare uopšte nije ni zaredio. Aleksandar je, štaviše, odmah svom drugom sinu, 11-godišnjem Hofreu (Gofredu), poverio dijecezu Majorke i proglasio ga arhiđakonom katedrale u Valensiji.

Čezare i Hofre, zajedno s njihovom sestrom Lukrecijom i još jednim papinim muškim detetom, Huanom, bili su plod Aleksandrove veze s prvom njegovom naložnicom, triput udavanom Vanocom dei Katanei. Još dvojicu sinova, Đirolama i Pjer-Luiđija, te još jednu kćerku, Izabelu, rodile su mu različite žene, dok je najmlađe papino dete, Laura, bila kćerka poslednje njegove ljubavnice, Đulije Farneze.

Đulija se 1492. našla u neprijatnom položaju, kao i njen ljubavnik, novi papa. Pošto je postao najpoznatija ličnost u Rimu, čovek na čije se kretanje neprekidno motrilo, Aleksandar, razume se, nije mogao da nastavi da odlazi kod Đulije, u palatu na brežuljku Monte Đordano, gde je prethodno bio smestio. Postojalo je, međutim, zgodno rezervno rešenje - palata pri Crkvi Santa Marija in Portiko, na svega nekoliko metara od Crkve sv. Petra u Vatikanu.

Jedini problem predstavljalo je prisustvo izvesnog kardinala Zenona, koji je već obitavao u Santa Mariji in Portiko. Teškoća međutim, nije bila ozbiljnije prirode, i velečasni kardinal Zenon ubrzo je odatle ispraćen pošto mu je, naravno, prethodno lepo objašnjeno da je u njegovom ličnom interesu da dvorac ustupi papi. Đulija, koja je u to vreme bila u drugom stanju, uselila se u palatu s papinom kćerkom Lukrecijom i Lukrecijinom guvernantom Adrijanom del Mila. Iste te, 1492. godine, Đulija je donela na svet Lauru.

Aleksandar, međutim, nije uspeo taj događaj da zadrži u tajnosti kao što je nameravao. Devojčica, koja je izrazito ličila na oca, ubrzo je postala predmet ogovaranja po celoj Evropi. Hroničari su o Đuliji pisali kao o „Aleksandrovoj konkubini“, a jedan satiričar nazvao ju je „nevestom Hristovom“, što je njoj, bar se tako pričalo, izuzetno godilo.

Mnogi žitelji Apeninskog poluostrva bili su podozrivi prema Aleksandru, jer on je, ipak, bio tek „Katalonac“, što će reći - nečasni stranac koji, uprkos godinama provedenim u službi Vatikana, teško da će doprineti ugledu papstva. Rešenje za taj problem, bar po Aleksandrovom viđenju, bilo je u tome da se okruži svojim najbližima i rodbinom, jedinima kojima je zaista mogao da veruje.

Nepotizam nije bio nikakva novost u Vatikanu. Ujak Kalist bio je u svoje vreme pravi majstor za rodbinske kombinacije, kao i mnogi njegovi prethodnici na prestolu svetog Petra koji su u papstvu prevashodno videli izvanrednu priliku da se obogate i uzdignu svoje rođake deleći im zvanja, bogatstvo i društveni status kakav inače u životu ne bi dostigli. Aleksandar VI ih je sve nadmašio. U rukama tog despota koji je sve voleo da radi u potaji, papstvo je počelo neodoljivo da liči na mafiju - kad god bi to bilo neophodno, pribegavalo bi se nasilju i izrabljivanju, a moć je počivala na basnoslovnim sumama novca.

(Nastaviće se)