Huan i nevestu nasledio

KOLIKO god velikodušan bio prema svoj svojoj deci, lavovski deo Aleksandrove očinske brige i pažnje odlazio je na njegovog sina miljenika, Huana Bordžiju. Potkraj devete decenije DžV veka, 1488, četiri godine pre nego što će Aleksandar postati papa, tada jedanaestogodišnji Huan dobio je na poklon Gandijsko vojvodstvo, posed familije Bordžija na istoku Španije, koji je, inače, testamentom zaveštao Rodrigov stariji polubrat Pedro Luis. To je, kako se može pretpostaviti, žestoko razgnevilo Huanovog starijeg brata Čezara, koji nikako nije mogao da se pomiri s tim da su njega, eto, preskočili kako bi udovoljili toliko maženom i paženom bratu, koji je, uzgred, u Vatikanu bio poznat pod nadimkom Razmaženko, nadimkom koji mu je, uglavnom, besprekorno pristajao.

Čezare se toliko rasrdio da se istoga časa zakleo kako će ubiti Huana, iako u tom trenutku, kao pripadnik sveštenstva, nije imao pravo da preuzme, prevashodno svetovne, povlastice koje su Huanu pripale. Čezaru je, međutim, tada bilo tek 13 godina, i njegovu pretnju niko nije uzeo za ozbiljno.

Gandijsko vojvodstvo nije bilo jedino što je Huanu ostalo u amanet od Pedra Luisa. Nasledio je i Pedrovu nesuđenu nevestu, Mariju Enrikez de Lunu. Šesnaestogodišnji Huan tako je isplovio za Španiju, ka svom novom vojvodstvu, i to u tako velikom stilu da su neupućeni pomislili kako to na put kreće neki car. Bilo je to 1493. godine.

Razneženi otac, koji je preko svake mere podilazio svome miljeniku, izdašno je snabdeo Huana zlatom, draguljima, srebrom, novcem i svakojakim dobrima. Tovar je bio toliki da su od Italije do Španije morali da ga prevoze u četiri galije. Oni što šire glasine, ali i ozbiljniji posmatrači došli su do zaključka da je porodica počela da seli vatikansku riznicu u Španiju.

„Kažu da će se on (Huan) vratiti kroz godinu dana, ako ne i pre“, preneo je Đanlusido Kataneo, izaslanik italijanskog grada države Mantove, „ali da će sve to što je poneo ostaviti u Španiji, a onda doći da pobere još„.

Papa Aleksandar je, osim skupocenog tovara, snabdeo najdražeg sina i savetima, pre svega u vezi sa ispravnim ponašanjem, posebno mu skrenuvši pažnju na to da je važno da bude „pobožan“ i „bogobojažljiv“, da izbegava ostajanje do kasno u noć, da se kloni kocke i da povede računa da slučajno ne troši prihode svoga vojvodstva. Huan je - bar se tako pročulo - ubrzo, čim je osetio da je na bezbednoj udaljenosti od oca, dokazao koliko je tačna ona narodna da iver ne pada daleko od klade. Noći je provodio po kafanama, pio je, kockao se, opštio s bludnicama i, što je najgore od svega, potpuno zanemario svoju suprugu Mariju.

Šuškalo se da Huana toliko zaokupljaju i iscrpljuju svakonoćne pijanke i razvrat da nema ni vremena za brak. Uskoro se, međutim, ispostavilo da ova nagađanja nisu utemeljena na istini, budući da je Marija Enrikez začela, pri čemu je sam Huan opovrgao ostale glasine kao puku izmišljotinu „nekih tamo ljudi koji imaju malo mozga, ili baljezgaju u pijanom stanju“.

Nije, međutim, bilo potrebno ni mnogo mozga ni previše pića da bi se uvidelo kako je mlađani vojvoda gandijski nasledio od oca nastrane prohteve. Huan, pre svega, nikako nije uviđao da u Španiji ljudi popreko gledaju na sve to izobilje i iživljavanje, jer u toj zemlji na ceni su bile askete, kao pravi hrišćani, dok se na luksuz i svakovrsna preterivanja tipična za renesansnu Italiju gledalo sa omalovažavanjem.

Huan, naravno, ni za šta drugo nije ni znao sem za raskoš, sjaj i razbacivanje, i za njega je bilo nešto sasvim prirodno da i tu gde se zatekao, u Gandiji, sagradi dvorac, koji će napuniti luksuznim nameštajem i zasenjujućim, kitnjastim ukrasima.

U pozno leto 1496. godine Huan je došao u Rim da bi ga otac postavio na dužnost vrhovnog zapovednika, tj. kapetan-generala Crkve. Prestižno je bilo to zvanje, jer Huan se sada našao na čelu papske vojske, iako u životu nije imao nikakvog vojnog iskustva, obuke, pa ni prirodnog dara za obavljanje zadatka koji mu je poveren. U Rimu su živeli mnogi plemići znatno kvalifikovaniji za ovu dužnost - pomenimo samo istaknutog kondotijera Gvidobalda od Montefeltra, vojvodu urbinskog. Sasvim je prirodno što su se takvi ljudi razgnevili videvši da im papa pretpostavlja jednog neiskusnog, razmaženog mladića.

Razvoj događaja ubrzo će potvrditi njihove najcrnje slutnje. Huanov prvi zadatak bio je da potčini moćne, ali buntovne Orsinijeve, koji su računali na snažnu francusku podršku. Posle više neuspelih pokušaja, kada su, isključivo zbog Huanove nesposobnosti, živote izgubile desetine pripadnika papske vojske, porodica Orsini konačno je potčinjena, a njihovi francuski zaštitnici oterani.

Junak dana trebalo je tada da bude Gonsalvo de Kordova, aristokrata, znameniti general, u rodnoj Španiji poznat kao El Gran Capitan (Veliki vojskovođa). Upravo je Kordova, nominalno Huanov „zamenik“, osmislio i izveo završnu, pobedonosnu opsadu i napad u famoznom „ratu protiv Orsinijevih“. Papa Aleksandar je, međutim, želeo da sve zasluge pripadnu njegovom voljenom Huanu, pa mu je dodelio počasno mesto na slavljeničkom piru. Gonsalvo de Kordova, van sebe od besa, nije hteo da sedne za takvu trpezu.

Zaslepljen prekomernom ljubavlju prema sinu miljeniku, papa se zavaravao da je uzrok takvog ponašanja zapravo u tome što je Gonsalvo ljubomoran na Huana, pa je počeo da smišlja nove počasti kojima će obasuti svog naslednika. Palo mu je, pored ostalog, na pamet da Huana kruniše za napuljskog kralja posle smrti Feranta II 1496. godine. Od te zamisli Aleksandar će odustati tek kad su do njegovih ušiju doprle diskretno preteće poruke kralja Fernanda Aragonskog.

(Nastaviće se)