Svedok drame na Tibru

U večernjim časovima 14. juna 1497. godine majka Huana Bordžije, Vanoca, priredila je specijalnu večeru u svom rodnom selu nedaleko od Rima povodom velikih počasti koje su ukazane njenom sinu. Večeri je prisustvovao Huanov stariji brat Čezare Bordžija, kao i Hofre, njegova supruga Sanča i njihov rođak, kardinal Huan Bordžija-Lanzol. Okolina Rima mogla je noću biti i te kako opasna za bogate ljude, jer je razbojnika bilo posvuda, pa se društvo već u sumrak razišlo, a Huan je odjahao s bratom Čezareom i grupom drugova i njihovih slugu.

Negde u putu, Huan se rastao od ostalih i odjahao s dvojicom pratilaca u pravcu papske palate, dvorca Sant Anđelo. Njegova noga u palatu više nije kročila, niti ga je iko više video živog.

Kad su uvideli da je nestao, 300 ljudi poslato je da pročešljaju put kojim je Huan išao. Ništa nisu pronašli. Papa Aleksandar naložio je tada svojim stražarima Špancima da prevrnu ceo grad. U toj potrazi došli su do jednog konjušara iz Huanove pratnje, ali je ovaj bio tako isprebijan da je, maltene, bio na izdisaju, i ništa nije umeo da im kaže o sudbini svoga gospodara.

Pronašli su i opremu Huanovog konja na kojoj su bili jasno vidljivi tragovi žestoke borbe. Od samog Huana, međutim, i dalje nije bilo ni traga ni glasa, pa su Bordžijini stražari počeli da prete vlasnicima obližnjih kuća da kažu, ukoliko išta znaju, šta se dogodilo nestalom vojvodi.

A onda je, konačno, pronađen svedok. Đorđo Skjavi, trgovac drvenom građom koji je upravo istovarao drva na jednom ostrvu usred reke Tibar. On je saopštio istražiteljima da je negde oko dva sata ujutro video dvojicu ljudi kako, pod okriljem tame, bacaju neko telo u vodu.

Potraga se sad prebacila na samo korito reke, i potrajala je celu tu noć i pola sutrašnjeg dana, sve dok u podne nije pronađen leš odeven u luksuzni brokat, sa znamenjem kapetan-generala Crkve. Bio je to Huan. Na telu je pronađeno osam rana od mača, a grkljan mu je bio prerezan. Ruke su mu bile vezane, a ubice su mu oko vrata vezale kamen, kako bi sigurno potonuo na dno reke. Po svemu se videlo da je nedvosmisleno reč o plaćenom ubistvu.

Aleksandar je imao velike planove sa mladim Huanom. Nameravao je da svog sina iskoristi kao sredstvo za širenje moći porodice Bordžija na celo Apeninsko poluostrvo. Kao pontif, Aleksandar je već pod sobom imao Papske države, koje su zauzimale znatan deo današnje srednje Italije. Mada su njegovi planovi da u sastav Papskih država uvuče i grad Napulj bili osujećeni, Aleksandar je Huanu mogao da pokloni novu teritoriju, koja se nalazila unutar napolitanskih granica (Benevento, Teračina i Pontekorvo). Kad je najavio ovaj potez, juna 1497. godine, talas nezadovoljstva zapljusnuo je Rim.

Aleksandrovim neprijateljima nije bilo teško da naslute šta se krije iza tog postupka. A bio je to, po njihovoj pretpostavci, tek prvi korak ka punom prisajedinjenju Napuljske kraljevine. U opticaju je bila užasna opcija kojoj se moralo pribeći kako bi se ova etapa širenja papske vlasti, ali i sve naredne faze koje je Aleksandar već bio osmislio, sasekla u korenu - ubistvo.

Papa Aleksandar je bio skrhan saznavši za Huanovu smrt, a naročito mu je teško palo kad su mu rekli na koji je način njegov sin ubijen. Pričalo se tada da je pontif ispustio razdirući krik, kao ranjena zver, kad je ugledao Huanovo naduveno, blatnjavo telo. Hroničar Johan Burhard, ceremonijal-majstor pape Aleksandra, zapisao je sledeće:

"Kad je čuo da je vojvoda ubijen i bačen u reku kao smeće, papa je utonuo u najdublju žalost. Skrhan bolom, srca ispunjenog gorčinom, zatvorio se u sobu da u samoći lije gorke suze".

Satima Aleksandar nikoga nije puštao u sobu, a više od tri dana niti je šta jeo, niti pio. Boreći se s nesnosnim bolom, pomišljao je i na to da je Huan, zapravo, stradao zbog njegovih, Aleksandrovih, besprimernih grehova. Evo papinih reči:

"Bog je ovo možda učinio zbog nekog našeg greha, a ne zato što je on zaslužio tako okrutnu smrt... Čvrsto smo, stoga, rešeni da se podvrgnemo preobražaju, kako mi sami, tako i Crkva. Voljni smo da ukinemo nepotizam. Počećemo, stoga, od samih sebe, pa nastaviti kroz celu crkvenu hijerarhiju, dok sav posao ne bude obavljen".

Ovo je, naravno, izrečeno u trenucima žalosti. Aleksandar je bio i previše ogrezao u grehu, predaleko je zabrazdio u razne užitke da bi se preobrazio preko noći. Ubrzo je nastavio po starom, vrativši se nemoralu i političkim spletkama.

Huan je sahranjen u porodičnoj kapeli, nekoliko časova pošto je njegovo beživotno telo pronađeno. Do večnog boravišta otpratilo ga je 120 bakljonoša. Kad je povorka stigla do onog mesta na obali Tibra gde je leš pronađen, ljudi iz Bordžijine privatne vojske isukali su mačeve i zakleli se da će se osvetiti počiniocu ovog zlodela, ma ko taj bio.

Uprkos velikodušnoj ponuđenoj nagradi, ubica nikada nije pronađen, premda se u sumnjivima nije oskudevalo. Jedna rimska plemićka porodica, kojoj su Huan i njegov otac oduzeli počasti za koje su ovi duboko verovali da im pripadaju, mogla je stajati iza ubistva. Naročito se sumnjalo na kardinala Đulijana dela Rovere, velikog neprijatelja Bordžije, koji je bio povezan s porodicom Orsini.

Drugi mogući vinovnik bio je, međutim, bliži samom domu Bordžija, možda, zapravo, i previše blizu. Bilo kako bilo, istraga koja je, po naređenju pape Aleksandra, pokrenuta ubrzo posle ubistva - nenadano je obustavljena tri nedelje kasnije. I nikada nije pokrenuta ponovo.

(Nastaviće se)