Brat bratu dušmanin!

PRIČA oko Huanovog ubistva prekrivena je tada velom tajne, što je pogodovalo raznim nagađanjima. Pored ostalog, govorkalo se da istraga nije tek tako obustavljena, već da je uspešno okončana, ali da papa ne želi da objavi ime ubice. Najverovatniji kandidat, prema tim glasinama, bio je Aleksandrov sin, Čezare Bordžija, koji je, inače, poslednji video Huana živog. Huanova mlada udovica, Marija Enrikes de Luna, i njena porodica bili su potpuno uvereni da je Čezare ubio svog brata. Devet godina pošto se, kao dečak, zakleo da će ubiti Huana - smatrali su oni - Čezare je i ostvario pretnju.

Počiniti ubistvo, pričalo se po Rimu, za Čezarea ne bi bilo ništa novo. Sem toga, Čezare je još od 1488. godine žudeo za Gandijskim vojvodstvom i svim ostalim zvanjima i blagom koje je njihov otac dao Huanu.

Nije sve, međutim, išlo glatko, pre svega zbog negodovanja oca Aleksandra. Papa se, naime, silno namučio dok je Čezarea ugurao u Kardinalski kolegijum, i bio je duboko uveren da će, njegov sin jednoga dana biti izabran za papu. Ali Čezarea je više zanimao lov nego molitva, više je žudeo za ovozemaljskim blagom i ženama nego za duhovnom čistotom, a imanja i posedi bili su mu draži od skrušenosti i požrtvovanja.

Na kraju je, ipak, sve bilo po Čezareovoj volji, ako ni zbog čega drugog a ono stoga što se Hofre, sin kome je papa Aleksandar prvobitno bio namenio mesto upražnjeno Huanovom pogibijom, pokazao preslab da se suoči sa izazovima. Čezare, harizmatični vojni zapovednik i prvoklasni strateg, bio je znatno bliži idealu čvrstog, jakog čoveka koji će ostvariti očeve ambicije. Zbog toga je naposletku, premda nerado, Aleksandar dozvolio Čezareu da istupi iz duhovničkog staleža, i on je 1498. godine učinio to što nijedan kardinal pre njega nije.

Čezare je proglašen za kapetan-generala Crkve umesto pokojnog brata, a 1499. godine oženio se šesnaestogodišnjom Šarlotom od Abrea, idealnom snahom za papu koji je toliko težio najširoj političkoj vlasti.

Čezare se prvo borio pod stegom svog saveznika, francuskog kralja Luja II, u vreme opsade i zauzimanja grada Milana, da bi potom stao na čelo papske vojske u borbi protiv pobunjenih velmoža u Romanji, oblasti na severoistoku Apeninskog poluostrva koja se graničila s Papskim državama. Romanja, naime, dugo nije plaćala danak Aleksandru, dug se nagomilao, i papa je odlučio da pošalje Čezarea ne bi li ovaj očitao bukvicu tamošnjim velikašima.

Oba ova Čezareova vojna poduhvata, i opsada Milana i pohod u Romanji, bila su izrazito uspešna, tako da su u godini polumilenijumskog jubileja, 1500, on i njegov otac Rimu darivali najveću i najraskošniju svetkovinu u istoriji Bordžija.

Proslava jubileja počela je krvavim spektaklom, svojevrsnim prisećanjem na gladijatorske igre iz starog Rima, kada je Čezare, sav blistav u sedlu, odsekao glave šest bikova na Trgu svetog Petra, što je izazvalo burne ovacije okupljene mase. Ako je verovati glasinama i pričama koje su kružile Rimom, a koje izvesnu potkrepu nalaze i u dnevničkim beleškama Johana Burharda, slavlje je nastavljeno neopisivom paradom razvrata koja je prevazišla praktično sve druge izopačenosti po kojima su Bordžije već u to vreme bile na glasu.

Jedna od tih priča veli da su na večeri koju je krajem oktobra 1501. godine upriličio Čezare Bordžija pedeset kurtizana plesale nage sa isto toliko slugu. Posle plesa usledile su orgije, u kojima su nagrađivani oni koji bi najviše puta vodili ljubav s prostitutkama. Posmatrači, među kojima i papa Aleksandar, Čezare i Lukrecija, lično su odlučivali o pobednicima. Strani izaslanici u Rimu, koji su redovno prenosili sve sablažnjive tračeve o Bordžijama svojim vladarima u otadžbini, izvestili su tada da su papske odaje pretvorene u privatni bordel i da najmanje 25 žena svake noći dolazi u Vatikan kako bi "zabavljale" učesnike na zabavama kojima su redovno prisustvovali i papa Aleksandar, Čezare Bordžija i mnogi kardinali.

Papa Aleksandar je brojčano pojačao Kardinalski kolegijum, proširivši ga za devet mesta, pri čemu je svaki od kardinala tu povlasticu platio po više hiljada dukata. Novac je, naravno, završio kod pape i Čezarea, koji su već bili toliko bogati da bi im i čuveni lidijski kralj Krez pozavideo na tome. Skaredne glasine o Bordžijama najviše je širio jedan od njihovih najljućih neprijatelja, baron Silvio Saveli, kojem je papa konfiskovao imanje.

Pošto mu je iz Napulja stiglo anonimno pismo puno sablažnjivih pojedinosti u vezi s pontifom i njegovom porodicom, Saveli je dao da se pismo prevede na gotovo sve evropske jezike i razaslao ga po kraljevskim dvorovima Starog kontinenta. U pismu se o papi Aleksandru govori kao o "tom čudovištu" i "toj zloglasnoj zveri", a piše i ovo:

"Ko nije duboko potresen kad čuje priče o čudovišnoj lascivnosti koju Vatikan više i ne prikriva, otvoreno prkoseći Bogu i svakoj ljudskoj pristojnosti? Ko se ne gnuša nad tim razvratom, nad incestom i raskalašnim ponašanjem papine dece... ili tim stadima kurtizana koje sad drže tamo, u Palati svetoga Petra?"

Optužbe na račun pape jedva su dočekali brojni neprijatelji ove moćne porodice u Rimu, ali tek 1503. godine, kad je Aleksandar VI preminuo (verovatno od malarije), oni su bili spremni da najzad vrate milo za drago. I Čezare se razboleo od boljke koju su po celom Rimu širili oblaci zaraženih komaraca, ali on je bio mlađi i zdraviji, i preživeo je.

(Nastaviće se)