Gromovi nad Vatikanom

„U punoj slobodi objavljujem da se odričem Rimske biskupije, koju su mi poverili kardinali 19. aprila 2005. godine“.

Ove reči pape Benedikta XVI, saopštene tokom sastanka sa kardinalima 11. februara 2013, odjeknule su, kako rekoše vatikanski zvaničnici „kao grom iz vedra neba“, ili - kako su se našalili neki - poput munje koja je samo nekoliko časova kasnije udarila u Baziliku Svetog Petra u Vatikanu. Najava čina od istorijskog značaja za Katoličku crkvu u trenutku je obišla planetu i izazvala mnoštvo reagovanja. Opšta karakteristika svih je iznenađenost, začuđenost, šok.

Indikativno je, ipak, što se i iz papinog najbližeg okruženja u Vatikanu od početka tvrdilo da je papina odluka iznenađenje. Čak je i kardinal Anđelo Sodano, dekan Kolegijuma kardinala, rekao je da je papina najava „grom iz vedra neba“.

I površno čitanje između redova, međutim, govori da nije baš tako. Takve tvrdnje pale su na „tehničkim“ pitanjima: odmah su javnosti dostavljeni podaci o „presedanima“ papinog „dobrovoljnog povlačenja“, o broju kardinala za enklavu, ali i o potencijalnim kandidatima za papinog naslednika. Znalo se, iako je za vatikansku administraciju bio „neradni dan“, kakva će biti dalja „sudbina“ i „čin“ ekspape, mesto gde će on ubuduće stanovati. Osim toga, neki mediji su saznali iz „drugih vatikanskih izvora“ da je Benedikt XVI, koji u aprilu puni 86 godina, već duže vreme „osećao težinu papske funkcije i razmišljao o donošenju te odluke“.

Odluku o povlačenju papa Benedikt XVI je obelodanio na tridesetu godišnjicu svog dolaska u Vatikan i godinu dana nakon što se u javnosti pojavila informacija da će se on povući na svoj 85. rođendan - 16. aprila prošle godine. Danas je mnogo jasniji demanti koji je tada (15. februara 2012) dao vatikanski portparol: „Sada ova tema nije aktuelna“. Što bi rekao srpski seljak, „mož’ da bude al’ ne mora da znači“, ili crnogorski - „a kad će, ne znamo“.

Ako ostavimo po strani ove činjenice, koje sugerišu da je mnogima ipak moralo biti poznato šta će papa izjaviti Kolegijumu kardinala - „Pošto sam više puta pred Gospodom preispitao svoju savest, sa sigurnošću sam zaključio da moje snage, zbog poodmakle dobi, više nisu dovoljne da bih na adekvatan način obavljao svoju dužnost“ - ostaje suštinsko pitanje: zašto?

Za odgovore će se popričekati - dosta će vode proteći Tibrom dok poverljivi dokumenti vatikanske arhive iz ovog vremena postanu dostupni - i najjednostavnije bi bilo izbeći pretpostavke i prihvatiti zdravo za gotovo ono što je sam Benedikt XVI naveo kao razlog svog povlačenja sa prestola Svetog Petra.

Ipak, ima još dosta toga što navodi na razmišljanje.

Federiko Lombardi, portparol Svete stolice, pritisnut ogromnim interesovanjem javnosti, odmah je dao izjave u kojima ima i ponečeg što bi sada možda rado povukao. Ne samo da je precizirao kako papa „nema neku specifičnu bolest“ i da odluka da se povuče nije doneta pod „spoljnim pritiskom“, već je dodao: „ili zbog problema sa papatom“ (obavljanjem dužnosti).

Za samo tri dana, međutim, izašle su na videlo brojne informacije i svedočenja, koja bacaju novo svetlo na prvi i treći „demantovani“ razlog papinog povlačenja. Mediji su objavili „šemu“ papinih „specifičnih bolesti“. Navodi se da je papa imao dva moždana udara, da ima pejsmejker koji je ponovo operacijom ugrađen pre tri meseca, povišen pritisak, probleme sa vidom, polomljenu ruku, artritis, probleme s kukovima i kolenima.

Iz izjava samog pape raznim povodima, a i nekih analitičara, videlo se kako ima i problema sa ostvarivanjem svoje zahtevne uloge. A eventualni „spoljni pritisak“ da se povuče? E to je ostalo, do daljeg, u sferi nagađanja, spekulacija. Što napisa jedan „fejsbukovac“, „Ako je zbog bolesti, Ivan Pavle II je i bio i izgledao deset puta bolesnije, pa se nije povukao... meni ovde nešto ne štima.“

O očekivanju bliskog kraja papine karijere govore i seriozni „bilansi“ njegovog mandata. Nezavisno od pristupa, simpatija ili njihovog odsustva, većina analitičara se slaže da će karijera Jozefa Racingera biti vrednovana više kroz njegove dvadeset i četiri godine prefekture u Kongregaciji za doktrinu vere nego kroz osam godina koliko je proveo na čelu Vatikana kao papa Benedikt XVI. Dodali bismo da je prvi period njegovog delovanja možda značajniji za Rimokatoličku crkvu, s obzirom na njegov neporecivi uticaj na kreiranje politike Svete stolice. Na toj funkciji, na koju ga je papa Jovan Pavale II imenovao 1981. godine, Racinger se zaista ponašao kao „veliki inkvizitor“.

Već sledećih dana pojavile su se mnogo ozbiljnije informacije koje bacaju novo svetlo na papinu odluku o povlačenju.

Među onima koji su otišli dalje od pitanja da li je loše zdravlje zaista razlog za napuštanje funkcije ili iza toga stoji nešto puno kompleksnije, nalazi se i nemačka novinska agencija DPA. Pod naslovom „Da li nam je prećutao istinu?“, objavila je da su „Benediktovi klevetnici“ odavno počeli pripremati teren za izbor novog pape i da se u Vatikanu „između najuticajnijih kardinala vodi šokantna borba za vlast puna intriga“.

(Nastaviće se)