Vreme prazne stolice

U pogledu samog čina (ne)ostajanja na tronu do kraja života, uprkos bolesti i stanju organizma, navodi se Vojtilin stav da se sa dužnosti naslednika svetog Petra ne sme povući i ističe da je javnost na to često gledala kao na hrabar čin - a upravo tako je sada ocenjena i odluka Benedikta XVI da se odrekne te funkcije.

Benedikt XVI je od samog stupanja na presto svetog Petra na neki način „stvarao uslove“ za potez koji je upravo preduzeo. U velikom intervjuu sa poznatim nemačkim novinarom Peterom Sivaldom, objavljenom u knjizi „Svetlo sveta“, na pitanje da li je pomišljao na povlačenje, s obzirom na slučajeve koji „opterećuju“ njegov mandat, doslovce je odgovorio:

„Kada je opasnost velika, ne sme se bežati. Zbog toga to sigurno nije trenutak za povlačenje. Upravo u takvom trenutku se mora ustrajati i izdržati teška situacija. To je moje mišljenje. Čovek može odstupiti u nekom mirnom času ili kada jednostavno više ne može. Ali ne može se pobeći kad je opasnost i reći da to treba da učini neko drugi“.

Šta se to desilo da je papa, i pored ovakvog stava, a nepromenjenih „okolnosti“ u Katoličkoj crkvi, ipak doneo ovu odluku. Vreme će pokazati ima li još razloga osim onih koje je zvanično sada izneo, ali i izgovorio u pomenutom intervjuu 2010. godine:

„Kada papa dođe do jasnog saznanja da psihički, fizički i duhovno više ne može obavljati nalog svoje službe, tada ima pravo, a možda i obavezu, da odstupi.“

Ma koliko je ovo neobična situacija, koja se već 600 godina nije dogodila u Rimokatoličkoj crkvi, u jednom se svi upućeni slažu: najavom odstupanja sa papskog trona, Benedikt XVI je postupio po crkvenom zakonu. Premda novija istorija ne beleži ovakav primer, Zakonik kanonskoga prava ipak predviđa tu mogućnost. Tamo postoji termin „prazna stolica“ koji označava vreme koje nastupa zbog papine smrti ili zbog njegovog „odreknuća“.

„Presedan“ sa prvim dobrovoljnim odlaskom sa papskog trona dogodio se u jedanaestom veku. Benedikt Deveti (1032-1045) je bio prvi papa u istoriji koji je otišao svojevoljno sa tog mesta (njegovi prethodnici bili su naterani da se povuku). Mnogo je zanimljiviji slučaj pape Selestina Petog, koji je, kao izuzetno pobožan sveštenik, izabran za papu 1294. godine, protiv svoje volje. Onda je on objavio dekret koji omogućava papama da daju ostavku, a nakon pet meseci je iskoristio to pravo i vratio se u svoju pustinju.

Ova dva prevremena odlaska papa sa funkcije predstavljala su osnovu za kanonsko regulisanja takvih slučajeva. Ipak, oni su se desili u sasvim drugačijim istorijskim okolnostima, bez kontinuiteta. Stoga komentatori primećuju da ovo što je preduzeo Benedikt XVI govori o „nekim novim vetrovima u Svetoj stolici“ (bivši jugoslovenski i hrvatski ambasador u Vatikanu, autoritet među vatikanolozima, Ivica Maštruko). Konstatujući da je neobično da papa spozna da nije fizički u mogućnosti da obavlja službu, Maštruko je zaključio: „To nagoveštava jedan novi način razmišljanja, novi pristup, savremeniji, normalniji u Katoličkoj crkvi.“

Pošto je, po kanonskom pravu, jedini uslov za valjanost takve ostavke to da je učinjena dobrovoljno, sa papinom izjavom da odstupa 28. februara automatski nastaje period „prazne stolice“ u Vatikanu.

Društvene mreže „Fejsbuk“ i „Tviter“, za čije korišćenje je papa Benedikt XVI dobio priznanja, nasuprot preovlađujućim ocenama o njegovoj konzervativnosti, u ovom trenutku bile su mesto na kojem su iznosili svoje stavove sam papa, njegovi najbliži saradnici, ali i vernici i razni posetioci.

U pogledu ove papine odluke, dekan Katoličkog bogoslovnog fakulteta u Splitu Ante Vučković, na svome profilu na „Fejsbuku“, podsetio je (kao i mnogi drugi) da je kardinal Racinger, gledajući Jovana Pavla II u njegovim poslednjim mesecima života, u svojoj knjizi sugerisao da bi on postupio drugačije. „Racingeru se mora odati priznanje jer je uspeo da pobedi to najveće iskušenje vlasti i gordosti silaženjem sa Svete stolice“ - zaključio je fra Ante Vučković. I još jedan „glas javnosti“ sa „Fejsbuka“: „Bojim se ja od koje je odgovornosti pobegao. On je sigurno bolje obavešten nego mi mali građani i podanici. Hvata me panika kao u vreme rušenja Berlinskog zida.“

Mediji su ovih dana podsetili i na knjigu vatikanologa Marka Politija „Jozef Racinger. Kriza jednog papinstva“, od pre dve godine. Politi tvrdi da je Racingerov izbor za papu bio „ishod manipulacije crkvenih konzervativaca“, da grupa kardinala koja mu je pružila podršku nije imala nikakvu viziju odnosa Crkve i savremenog društva.

- Jozef Racinger nije trebalo da postane poglavar Katoličke crkve - tvrdio je Politi, najavljujući da bi on taj položaj mogao da napusti „već u proleće 2012. godine“.

Politi, kao dobar poznavalac života i dela Jozefa Racingera, okarakterisao je papu kao osobu koja u privatnom životu nije tako rigidna kakvom se u javnosti predstavlja. Ali, ni tako dosledna.

- Dok je obavljao funkciju kardinala, Racinger je pozivao na toleranciju prema homoseksualcima, dok sad, kao papa, insistira na tome da je homoseksualnost „neprirodno stanje“. Kao kardinal smatrao je da, ako se neki sveštenik zaljubi u ženu i ako isti drži da mogu biti čvrst par, onda je ispravno da sledi taj put - podsetio je ovaj autor.

(Nastaviće se)